Артур Кларк - Град и звезде

„Чак и ако је необично да било ко наврати овамо“, рече Алвин, не одустајући од вербалног окршаја, „зашто би то тебе занимало?“

„Зато што“, узврати Кедрон, „необично у Диаспару спада у моју надлежност. Одавно си ми ти на оку; знао сам да ћемо се срести једног дана. Према мојим властитим назорима, и ја сам јединствен. Ах, свакако не тако као ти; ово није мој први живот. Већ сам најмање хиљаду пута изашао из Дворане Стварања. Али негде далеко, на почетку, био сам изабран да будем Лакрдијаш, а у Диаспару не може да буде више од једног Лакрдијаша одједном. Многи људи мисле да је и тај један сувишан.“

Постојала је извесна ироничност у Кедроновим речима, што је Алвина још више доводило у пометњу. Није било баш најприличније постављати отворена лична питања, али Кедрон је први начео тај предмет.

„Жао ми је што нисам упућен“, рече Алвин, „Али шта је то Лакрдијаш и шта он ради?“

„Ти си питао 'шта', узврати Кедрон, „али ја ћу ти радије одговорити 'зашто'. У питању је дуга прича, али уверен сам да ће те занимати.“

„Мене све занима“, рече Алвин, прилично уверљиво.

„Врло добро. Људи (ако су то уопште били људи, у шта ја понекад сумњам) који су пројектовали Диаспар морали су да реше један невероватно сложен проблем. Диаспар није пука машина, знаш, већ живи организам, и то бесмртан. Ми смо се у тој мери навикли на наш облик друштва да нам је сада непојамно колико је оно морало да изгледа необично нашим првим прецима. Овде имамо сићушан, затворени свет који се уопште не мења, изузев у ситним појединостима, и који је савршено постојан у временском току. Он вероватно већ траје дуже и од читаве остале историје људског рода, па ипак сматра се да је у тој историји било на хиљаде засебних култура и цивилизација које су кратко постојале, а затим се брзо гасиле. Како је Диаспар постигао ову изузетну постојаност?“

Алвина је зачудило да неко уопште може поставити тако једноставно питање, и његове наде да ће стећи нека нова знања почеле су полако да копне.

„Помоћу Банака Сећања, наравно“, узврати он. „У Диаспару се увек налазе исти људи, премда се њихово периодично груписање мења на тај начин што им се тела стварају или унуштавају.“

Кедрон одмахну главом.

„То је тек мали део одговора. Са потпуно истим људима могу се начинити сасвим другачији склопови друштва. Ја то нисам у стању да докажем, нити имам неко поуздано јемство, али уверен сам да је тачно. Творци града нису напросто фиксирали његове житеље; они су утврдили законе који управљају њиховим понашањем. Ми смо готово несвесни постојања ових закона, али им се ипак покоравамо. Диаспар представља замрзнуту културу која се не може мењати изван уских граница. У Банкама Сећања налазе се ускладиштене и многе друге ствари, осим наших тела и личности. Ту је заптивена и слика самог града, у којој се сваки атом противи променама које време може да донесе. Баци поглед на овај под: постављен је ту пре много милиона година и небројено мноштво стопала прешло је преко њега. Можеш ли да приметиш и најмањи знак трошности? Незаштићена материја, ма како чврста, одавно би се претворила у прах.

Али докле год постоји енергија неопходна за рад Банака Сећања и док матрице које оне садрже буду управљале склопом града, физичка струкура Диаспара никада се неће променити.“

„Али неких промена је ипак било“, успротиви се Алвин. „Много зграда је порушено од када је град саздан, а нове су подигнуте.“

„Разуме се, али само коришћењем информација ускладиштених у Банкама Сећања, које су искомбиноване у нови поредак. У сваком случају, нисам то имао на уму када сам говорио о начину на који се град може физички очувати. Суштина ствари је у томе да у Диаспару постоје и такве машине које чувају нашу социјалну структуру. Оне воде рачуна о свакој промени, исправљајући је пре но што постане одвећ велика. Како машине то чине? Не знам: можда одабирајући оне који ће изаћи из Дворане Стварања; можда манипулишући склоповима наших личности. Ми можемо мислити да располажемо слободном вољом, али ко би био потпуно сигуран у то?

Но, без обзира на све, проблем је био решен. Диаспар је опстао и безбедно плови низ векове, попут неког великог брода који као товар има све оно што је преостало од људске расе. Посреди је задивљујуће достигуће социјалног инжењеринга, премда је сасвим друго питање да ли је оно вредно труда.

Постојаност, међутим, није довољна. Она лако води у стагнацију, па, дакле, и у декаденцију. Пројектанти града предузели су обимне мере да се то избегне, мада ове напуштене зграде наговештавају да им то није сасвим пошло за руком. Ја, Кедрон Лакрдијаш, представљам такође део плана. Сасвим мали део, можда. Волео бих да су околности другачије, али шта се може.“