Артур Кларк - Град и звезде

Стојећи поред Алвина, Алистра је уживала у призору, али није била изненађена. Она је већ небројено пута пре тога видела град са неког другог, готово подједнако доброг осматрачког места, које је, међутим, било знатно удобније.

„Ово је наш свет; одавде се цео види“, рече Алвин. „Хтео бих сада да ти покажем нешто друго.“ Окренуо се од решетке и кренуо ка удаљеном кружићу светлости на супротном крају тунела. Хладан ветар пробијао му се кроз лаку одећу, али он није обраћао пажњу на ову нелагодност, корачајући напред кроз ваздушну струју.

Само што је превалио неколико метара, схватио је да Алистра не иде за њим. Стајала је и гледала га, док јој је позајмљени огртач лепршао на ветру; једну руку управо је почела да диже ка лицу. Алвин је видео како јој се усне покрећу, али речи нису стизале до њега. Упутио јој је најпре изненађен, а потом и нестрпљив поглед у коме се могао назрети трачак сажаљења.

Јесерак је рекао истину. Она није била у стању да пође за њим, пошто је схватила значење оног удаљеног кружића светлости кроз који је ветар вечито струјао према Диаспару. Иза Алистре налазио се познати свет, пун чудеса али без изненађења, који се попут блиставог, али густо збијеног мехура кретао низ реку времена. Испред ње, на удаљености не већој од неколико корака пружала се празна дивљина — свет пустиње — свет Освајача.

Алвин се вратио до девојке и изненађено установио да она дрхти. „Чега се плашиш“, упита је.

„И даље смо на сигурном, у Диаспару. Погледала си кроз овај прозор испред нас; зар не можеш да бациш поглед и кроз онај тамо?“

Алистра је зурила у њега као да пред собом има неко необично чудвиште. У ствари, по њеним мерилима, он је то и био.

„Не могу“, рече најзад. „Чак и при помисли на то обузме ме већа језа него од овог ветра.

Немој ићи даље, Алвине?“

„Али то уопште није логично!“ неумољиво је настављао Алвин. „Шта ти се рђаво може догодити ако одеш до краја овог ходника и погледаш напоље? Призор је тамо необичан и самотан, али није ужасан. У ствари, што га дуже гледам, постаје ми све лепши…“

Алистра није сачекала да Алвин заврши мисао. Окренула се на петама и појурила дугом рампом која их је довезла горе кроз под тунела. Алвин није ништа предузео да је заустави, пошто би то представљало рђав гест наметања своје воље другоме. С друге стране, било му је јасно да је свако убеђивање потпуно узалудно. Знао је да Алистра неће стати све док се не врати својим друговима. Није постојала опасност да ће се изгубити у лавиринтима града, пошто је без тешкоћа могла да иде својим траговима. Нагонска способност да се снађе и у најзапетљанијим околностима представљала је само једну од особина које је Човек стекао од када је почео да живи у градовима. Одавно истребљен пацов био је принуђен да прибегне сличним довитљивостима када је напустио поља и почео да дели усуд са људским родом.

Алвин је оклевао тренутак, као да је помислио да би се Алистра могла вратити. Није га изнеадила девојчина реакција, већ само њена жестина и неразумност. Иако му је искрено било жао што је она отишла, ипак ју је прекоревао у себи што је заборавила да му остави огртач.

Није само било хладно, већ се и тешко могло кретати уз ветар који је улазио кроз плућа града.

Алвин се борио како против ваздушне струје, тако и против непознате силе која ју је покретала.

Тек када је стигао до камене решетке и обгрлио рукама њене шипке, могао је да предахне.

Било је таман толико простора да промоли главу кроз отвор, али му је чак и тако видно поље било мало ограничено, пошто је улаз џиновске цеви био делимично увучен у зидине града.

Па ипак, видео је сасвим довољно. Хиљадама стопа испод, светлост сунца повлачила се са пустиње. Готово водоравни зраци продирали су кроз решетку, истикивајући чудесан мозаик злата и сенке који се пружао дубоко кроз тунел. Алвин је руком заклонио очи од снажног сјаја и погледао надоле према земљи којом људска нога није ступила већ незнано много векова.

Учинило му се да пред собом има неко вечно смрзнуто море. Безбројним миљама, пешчане дине стајале су заталасане ка западу, док су им обличја изгледала прекомерно увеличана под закошеним светлом. Несташна игра ветра местимично је исклесала необична вртложја и жлебове у песку; на махове, било је тешко не поверовати да ове скулптуре представљају плод делања разума. На веома великој удаљености, коју он више није био у стању да процени, уздизао се ланац благо заобљених брда, која су га помало разочарала; Алвин би дао много да је могао да у стварности види високе планине из древних сведочанстава и властитих снова.