Артур Кларк - Град и звезде

Алвинове пригушене зловоље нестало је за час. Ништа се није противило томе да Алистра пође са њим уколико то жели. Он није био себичан, нити је желео да попут неког тврдице пригрли само за себе ово ново искуство. Штавише, можда ће му њене реакције помоћи да више сазна.

Док их је експресни канал одвозио из гужве у средишту града, она није постављала никаква питања, што је било прилично необично. Заједно су прокрчили пут до централног одељка са великом брзином не обраћајући уопште пажњу на чудо под својим ногама. Неки инжењер из древног света сигурно би постепено полудео, покушавајући да схвати како то да један привидно чврст пут може на ивицама да буде фиксиран, док се у правцу средишта креће све већом брзином. Алвину и Алистри изгледало је сасвим природно да постоји такав тип материјала који на једном крају поседује потпуна својства чврстих тела, а на другом савршене особине течности.

Око њих, зграде су се све више пеле увис, као да је град износио своје бедеме спрам спољног света. Како би то било чудно, помисли Алвин, када би ови устремљени зидови постали прозрачни попут стакла и неко могао да осмотри живот унутра. Свуда око њега, налазили су се пријатељи које је познавао, пријатељи које ће једнога дана упознати, као и странци са којима се никада неће срести — премда је број ових последњих вероватно сасвим мали, пошто ће он током свог века упознати готово све житеље Диаспара. Већина њих седи у својим засебним собама, али то не значи да су сами. Довољно је да само уобликују своју жељу, и одмах ће се наћи, у сваком другом изузев у физичком смислу, у друштву било које особе за коју се определе. Нису се досађивали пошто су имали приступ у све што се збивало како на подручју маште тако и у стварности од тренутка када је град сазидан. За људе чији су умови били овако оспособљени, то је представљало потпуно задовољавајући живот. Да је он, међутим, у исти мах био и сасвим бескористан, то ни Алвин још није схватао.

Како су се Алвин и Алистра удаљавали из средишта града, број људи које су сретали на улицама постепено се смањивао, а када су се сасвим благо зауставили уз једну дугу платформу од светло обојеног мермера, никога више није било на видику. Закорачили су преко смрзнутог вртлога материје, где се твар од које је био саздан покретни пут претапала у своје првобитно стање, и угледали зид у коме су били пробијени сјајно осветљени тунели. Алвин се без оклевања определио за један и ушао у њега, док га је Алистра следила у стопу. Одмах их је захватило перистатично поље и управило напред, док су се они удобно завалили, посматрајући око себе.

Изгледало је сасвим невероватно да се налазе у тунелу дубоко под земљом. Уметност која је цео Диаспар употребила као своје платно овде се и те како исказала, а изнад њих чинило се да је небо отворено ка атмосферским ветровима. Свуда унаоколо уздизале су се градске куле, блистајући у сјају сунца. Није то био град који је Алвин познавао, већ Диаспар из једног знатно ранијег доба. Иако је већина великих здања изгледала позната, постојале су танане разлике које су доприносиле занимљивости призора. Алвин је пожелео да застане за час, али никада му није пошло за руком да успори вожњу кроз тунел.

Одвећ брзо су били благо изручени у велику, елиптичну просторију, коју су са свих страна окруживали прозори. Кроз њих су допирали искричави одсеви из вртова који су буктали блиставим цветовима. У Диаспару су још постојали вртови, али само у умовима уметника који су их замишљали. Разуме се, оваквог цвећа данас више није било на свету.

Алистра је била задивљена његовом лепотом, и очигледно у дубоком уверењу да ју је Алвин довео овамо да јој то покаже. Посматрао је на час како раздрагано иде од призора до призора, уживајући у њеном усхићењу приликом сваког новог открића. Постојало је на стотине таквих места у полунапуштеним зградама по периферији Диаспара, које су у беспрекорном стању одржавале скровите силе задужене да бдију над њима. Можда ће једнога дана плима живота поново похрлити овамо, али до тог тренутка ови древни вртови представјали су тајну која је припадала само њима.

„Морамо да кренемо даље“, рече Алвин коначно. „Ово је тек почетак.“ Он закорачи кроз један од прозора и опсене нестаде. Иза стакла није било никаквог врта, већ је почињао кружни пролаз који се стрмо закривљавао нагоре. И даље је видео Алистру на неколико стопа од себе, али је знао да она њега више не види. Девојка ипак није оклевала и тренутак касније обрела се поред њега у пролазу.