Артур Кларк - Град и звезде

Цело здање представљало је загонетку, пошто се ништа у вези са њим није могло пронаћи у историјском архиву града. Алвин чак није био сигуран ни шта значи реч 'Гроб'; Јесерак му је то можда могао објаснити, пошто је био страствени сакупљач застарелих израза којима је китио своје разговоре, што је неретко збуњивало његове сабеседнике.

Са ове средишње узвишене тачке, Алвин је разговетно могао да види преко парка, изнад застора од дрвећа, све до самог града. Најближе зграде налазиле су се на удаљености од готово две миље, образујући низак појас који је потпуно окруживао парк. Иза њега, на све вишим нивоима низале су се куле и терасе које су сачињвале главни део грађевина у граду.

Простирале су се миљама благо се успињујући пут неба, при чему се упоредо повећавала њихова сложеност и монументална упечатљивост. Диаспар је био саздан као јединствена целина; он је представљао огромну, моћну машину. Иако му је спољни изглед био готово застрашујући по својој сложености, он једва да је обзнањивао делић скривених чудеса технологије без којих би све ове велике зграде биле само беживотне гробнице.

Алвинов поглед одлутао је ка границама његовог света. На удајености од десет до дванаест миља уздизали су се спољни бедеми града, чије су се појединости мутиле због удаљености и на којима је изгледало да почива небески свод. Иза њих није било ничега — ничега, изузев болне празнине пустиње у којој би човек веома брзо сишао с ума.

Због чега га је онда та празнина мамила, и зашто нико други изузев њега није осетио тај зов? Алвин то није знао. Лутао је погледом преко разнобојних кула и торњева који су затварали обзорја човечанства као да тражи одговор на своје питање.

Ту га није било. Али истог часа када је у срцу осетио жудњу за недокучивим, донео је одлуку.

Сада је знао шта му ваља чинити у животу.

Јасерак се није показао од велике помоћи, премда није био нерасположен за сарадњу, као што је Алвин готово очекивао. Слична питања постављана су му и раније у току његовог дугог бављења саветничком дужношћу, тако да он није веровао да га чак и неко ко је Јединствен попут Алвина може изненадити проблемима које он не би био у стању да реши.

Тачно је да је Алвин почео да испољава извесне мање настраности у понашању, које су захтевале евентуалне исправке. Он се није укалапао онако како је требало у невероватно разрађен друштвени живот града, као ни у светове маште својих другова. Такође није показивао веће занимање за дубља философска размишљања, премда то није било изненађујуће, с обзиром на његов узраст. Ствари су стајале знатно озбиљније са Алвиновим неправилним љубавним животом; од њега се, додуше, није могло очекивати да ступи у неку релативно чврсту везу још најмање једно столеће, па ипак краткоћа времена које је проводио са појединим партнеркама већ је постала предмет препричавања. Везе су му биле постојане док су трајале, али није било такве која би опстала дуже од неколико недеља. Изгледало је да Алвин не може да посвети пажњу више од једној ствари у исто време. Постојала су раздобља када се он свом душом предавао еротским играма својих дугова, или када је потпуно ишчезавао са изабраницом свог срца на неколико дана. Али када би га воља за тим минула, уследили би велики размаци, када се чинило да је изгубио свако занимање за оно што је требало да представља главно задовољство његовог узраста. То је можда било лоше и по њега, али у сваком случају по љубавнице које је напустио и које би потом необично дуго снуждене лутале градом, пре но што би им пошло за руком да са неким другим нађу утеху. Јесерак је већ приметио да је и Алистра управо дошла у то несрећно стање.

Није ствар била у томе да су се у Алвиновом понашању испољавали безосећајност или неувиђавност. У љубави, као и у свему другом, изгледало је да он тежи неком циљу који му Диаспар није могао пружити.

Ове особености, међутим, нису забрињавале Јесерака. Од неког ко је Јединствен могло се очекивати да се понаша на такав начин, и Алвин се у прикладној мери уклапао у општи склоп града. Ниједан појединац, ма како настран или блистав био, није могао да утиче на џиновску инерцију друштва које се у дословном смислу није мењало преко милијарду година. Јесерак није тек само веровао у стабилност; све друго осим ње било му је непојмљиво.

„Проблем који те мучи веома је стар“, рече он Алвину, „али изненадио би се када би сазнао колико је људи прихватало овај свет здраво за готово, немајући никакве сумње у погледу њега, нити уопште размишљајући о томе. Тачно је да је људска раса једном запоседала простор који је био несравњиво већи од овога града. Ти си већ видео нешто од онога што је Земља била пре но што се пустиња раширила, а океани ишчезли. Сведочанства о том раздобљу, која ти тако радо проучаваш, најранија су којима располажемо; она су, заправо, једина која нам говоре о томе на шта је личила Земља пре доласка Освајача. Мислим да их је сасвим мало људи видело; ти безгранични, отворени простори представљају нешто са чим се ми не можемо носити чак ни у мислима.