Артур Кларк - Град и звезде

Преостао је, дакле, само један проблем са којим је требало да се суочи. Шта је то више што се могло учинити?

Неодговорено питање избацило га је из сањарења. Није могао остати овде док је био тако обузет немиром, а постојало је само једно место у читавом граду где је ум могао да му нађе спокој.

Зид се делимично разлучио у непостојање када је он закорачио у ходник, а поларизовани молекули пружили су отпор његовом проласку као када би га пролетни лахор помиловао по лицу.

Постојало је мноштво начина на које је без икаквог утрошка снаге могао да се превезе до одредишта које је изабрао, али више му се допадало да превали пут пешице. Његова соба налазила се готово на највишем нивоу града и после кратке шетње избио је на увојиту рампу која је водила надоле, до улица. Није се попео на покретну траку, већ је кренуо уским плочником — што је било помало настрано, будући да га је чекало неколико миља хода. Али Алвин је волео вежбања, пошто су му она успокојавала ум. Осим тога, могле су се видети многе занимљивости, а била је права штета пројурити поред свих чудеса Диаспара када се пред вама пружа читава вечност.

Постојао је обичај међу градским уметницима — а свако је у Диаспару пре или касније бивао уметник — да излажу најновија остварења дуж покретних трака, тако да пролазници могу да уживају у њиховим делима. На овај начин би за свега неколико дана читава популација критички испитала сваку творевину вредну пажње и на њој исписала свој суд. Збирна оцена, аутоматски утврђена помоћу уређаја који су прикупљали појединачна мишљења и које нико никада није успео да подмити или да их обмане — премда је било више таквих настојања — одлучивала је о судбини ремекдела. Ако је било претежно похвалних гласова, његова матрица била би ускладиштена у сећање града, што је омогућавало свакоме ко би то зажелео, у ма ком будућем тренутку, да дође у посед репродукције која се ни по чему не би разликовала од оригинала.

Мање успела остварења стизао је усуд свих таквих дела. Она су била или расклопљена на своје првобитне саставне чиниоце или су завршавала у домовима уметникових пријатеља.

Алвин је на свом путу наишао на само један објецт д'арт који му је привукао пажњу. Била је то творевина од чисте светлости, која је магловито подсећала на нерасцветалу латицу. Лагано ничући из сићушног језгра боје, она се ширила у сложене увојнице и засторе, затим би се изненада скупила, па би цео циклус поново почео. Није, међутим, долазило до поклапања, пошто је сваки циклус био различит. Алвин је стајао и посматрао читав низ ових пулсирања, али сваки пут би се јавила нека танушна, готово неухватљива разлика, премда су основне кретње остајале неизмењене.

Знао је због чега му се допада ова недодирива скулптура. Ритам њеног ширења стварао је утисак простора — чак бекства. Можда управо стога она ништа није говорила многим другим Алвиновим суграђанима. Забележио је уметниково име и одлучио да ступи с њим у везу првом згодном приликом.

Сви путеви, како они покретни тако и непокретни, имали су исти завршетак, водили су до парка који је представљао зелено срце града. Овде, на кружном простору пречника преко три миље, налазило се сећање на оно што је Земља била у данима пре но што је пустиња прогутала све изузев Диаспара. Најпре је долазио широк појас траве, затим ниско дрвеће које се све више згушњавало како се ишло напред под његовим сенкама. У исто време, тле се лагано спуштало надоле, тако да би, када би се најзад изишло из уске шуме, цео град нестао са видика, заклоњен штитом од стабала.

Широк водени ток, који се пружао испред Алвина, називан је, једноставно, Река. Он није имао, нити му је било потребно неко друго име. На одређеним размацима Реку би наткривљавали уски мостови, а она је текла око парка затварајући пун круг, кога су местимично прекидали затони. Чињеница да се брза река враћала у саму себе после тока мањег од шест миља није Алвину нимало изгледала необична; штавише, он уопште не би обратио пажњу ни да је на неком делу свог кружења Река протекла узбрдо. У Диаспару је било знатно чуднијих ствари од те.

Десетак младих људи пливало је у једној малој ували, и Алвин је застао да их посматра.

Већину њих познавао је из виђења, а неке и лично, тако да је за тренутак пожелео да им се придружи у игри. Али тајна коју је носио одвратила га је од њих, и он се задовољио улогом посматрача.

У физичком погледу, није се могло рећи ко је од ових младих грађана изишао из Дворане Стварања ове године, а ко је живео у Диаспару већ исто толико дуго као и Алвин. Иако су постојале приметне разлике у висини и тежини, о узрасту се ништа није могло закључити. Људи су се напросто такви рађали, а иако је важило правило да што је неко виши, то је и старији, оно ипак није било примерно, изузев ако би се старост одређивала у вековима.