Артур Кларк - Град и звезде

Занемарљив је начин на који се ускладиштују подаци; једино су они сами важни. Подаци се могу регистровати у облику речи писаних на хартији, променљивих магнетских поља, или смена електричног набоја. Људи су користили све ове методе за складиштење, као и многе друге.

Довољно је рећи да су они одавно стекли способност да сами себе ускладиште, или, тачније говорећи, да рашчлане склоп из кога су поново могли да буду саздани у стварна бића.

Све си ово већ раније знао. На тај начин преци су нам практично обезбедили бесмртност, али нису решили проблеме које је постављало укидање смрти. Хиљаду година у једном телу сасвим је довољно за сваког човека; на крају тог раздобља, ум му је пренатрпан сећањима, и једино што жели јесте починак… или нови почетак.

Ја ћу се ускоро припремити, Алвине, да напустим овај живот. Пробаћу још једном своја сећања, средићу их и обрисати она која не желим да сачувам. Онда ћу се упутити у Дворану Стварања, али кроз врата која ти никада ниси видео. Ово старо тело престаће да постоји, баш као и сама свест. Од Јесерака ће остати само галаксија електрона смрзнутих у срцу кристала.

Ја ћу спавати, Алвине, али нећу сањати. А онда, једнога дана, можда сто хиљада година касније, обрешћу се у новом телу и упознаћу се са онима који ће бити изабрани да бдију нада мном. Они ће се бринути о мени баш као што су Еристон и Етанија водили рачуна о теби, пошто у почетку уопште нећу познавати Диаспар, нити ћу се сећати онога што сам био раније. Сећање на прошлост полако ће ми се вратити, када будем био на прагу пунолетства, и ја ћу му придодавати нове слојеве како се будем кретао новим циклусом биствовања.

То је образац наших живота, Алвине. Ми смо сви већ били овде много, много пута раније, премда, пошто се раздобља непостојања разликују према привидно насумичним законима, садашња популација се никада неће поновити. Нови Јесерак имаће нове и другачије пријатеље и интересовања, али ће и даље постојати и стари, односно онолико колико ја будем желео да сачувам од њега.

Ово није све. У сваком часу, Алвине, само стоти део грађана Диаспара живи и хода његовим улицама. Огромна већина спава у Банкама Сећања, чекајући сигнал који ће их поново призвати на позорницу постојања. Тако смо стекли непрекидност, али и промену..

бесмртност, али не и стагнацију.

Знам шта се питаш, Алвине. Хтео би да знаш када ћеш бити у стању да активираш сећања на своје раније животе, што твоји другови већ чине.

Ти, међутим, немаш ова сећања, пошто си јединствен. Настојали смо да прикријемо ово сазнање од тебе докле год смо могли, како би имао што безбрижније детињство, мада ја сматрам да си ти и сам већ наслутио део истине. Ми ништа нисмо подозревали до пре само пет година, али сада више нема никакве сумње.

Ти, Алвине, представљаш нешто што се у Диаспару догодило само неколико пута од тренутка оснивања града. Можда си притајено лежао у Банкама Сећања све то време, или си настао пре само двадесет година неком случајном пермутацијом. Можда су те конструктори града предвидели још на почетку, али је исто тако могуће да представљаш исход несврховите игре случаја која се збила у наше време.

Ми не знамо одговор. Познато нам је само ово: ти си једини представник људске расе, Алвине, који никада раније није живео. У дословном смислу, ти си прво дете које је рођено на Земљи за последњих најмање десет милиона година.“

Када су Алвинови родитељи и Јесерак ишчезли са зида, он је остао дуго да лежи, настојећи да из ума изгна све мисли. Зачаурио је собу око себе, тако да га нико није могао прекинути у трансу.

Алвин није спавао; сан је представљао нешто што он никада није искусио, пошто је та појава потицала из света где су се смењивали ноћ и дан, а у Диаспару је вечно владао дан. На овај начин се највише приближавао том заборављеном стању; иако му није било ни од какве особите користи, Алвин је знао да му оно ипак помаже да прибере мисли.

Мало је новог научио; готово све што му је Јесерак рекао, он је већ раније подозревао.

Али једно је било подозревати нешто, а сасвим друго знати то засигурно, изван сваке могућности оповргавања.

Како ће, и хоће ли уопште, ова извесност утицати на његов живот? Није био начисто са тим, а несигурност је представљала сасвим нови осећај за Алвина. Можда неће оставити никаквога трага; ако се већ није сасвим прилагодио Диаспару у овом животу, учиниће то у следећем… или оном после тога.

Још док му се уобличавала ова мисао, Алвинов ум ју је одбацио. Диаспар је могао бити довољан читавом преосталом делу човечанства, али не и њему. Није нимало сумњао да се може утрошити хиљаду живота, а да се при том не исцрпе сва чудеса града, или искусе сви видови искустава које је он нудио. Алвин је могао да им се у потпуности преда, али уколико не би предузео ништа више од тога, никада не би био задовољан.