Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Стажисто“, рече Биков, „имаш среће. Пакуј кофер.“

Јура оћута.

„Посаду отпуштам на обалу“, објави Биков. „Ако позову на вечеру — пазите, то није хотел. Најбоље ће бити да собом понесете конзерве и киселу воду.“

„Повећајмо циркулацију“, у пола гласа рече Жилин.

Споља се зачу шкрипа — то је дежурни диспечер стављао уз спољни отвор Тахмасиба херметичну кабину. Кроз пет минута је саопштио преко радија: „Можете да излазите. Само, обуците се што топлије.“

„Зашто то?“ упита Биков.

„Регулишемо централно грејање“, одговори дежурни и прекиде везу.

„Шта то значи — топлије?“ побуни се Јурковски. „Шта да обучем? Фланелски веш?

Или — како се оно звало — ваљенке? Бунде?“

Биков рече:

„Узми џемпер. Топле чарапе и крзнену виндјакну неће бити лоше ако навучеш. С електричним грејањем.“

„Ја ћу навући џемпер“, рече Михаило Антонович.

„Имам јако леп џемпер. Са једром на грудима.“

„А ја немам ништа“, тужно рече Јура. „Могу да навучем само неколико мајица…“

„Свињарија“, рече Јурковски. „Ја такође немам ништа.“

„Обуци свој халат“, посаветова му Биков и упути се у своју кабину.

У опсерваторију су ушли сви заједно, обучени врло разнолико и топло. Биков је на себи имао гренландску крзнену јакну. Михаило Антонович је такође навукао јакну, а на ноге крзнене ципеле. Ципеле су биле без магнетних потковица и Михаила Антоновича су за собом вукли као аеростат. Жилин је навукао џемпер, а један је дао и Јури. Осим тога, Јура је навукао и Биковљеве крзнене панталоне, које је стегао под пазухом. Жилинове крзнене панталоне навукао је Јурковски, који је осим њих на себи имао још и џемпер Михаила Антоновича са једром и један јако леп бели сако.

У кесону их дочека дежурни диспечер у гаћицама и мајици. У њему је била ужасна врућина, као у финској сауни.

„Добар дан“, рече диспечер. Погледа госте и намршти се. „Ја сам вам рекао: обуците се топлије. Смрзнућете се у ципелама.“

Јурковски љутито рече:

„Ви, младићу, очигледно хоћете да терате шегу са мном?“

Диспечер га погледа ништа не схватајући.

„Каква шега? У кајут-компанији је минус петнаест.“

Биков обриса зној са чела и прогунђа: „Идемо.“ У ходнику је било ужасно хладно.

Диспечер, обухвативши рукама гола рамена, повика: „Брже, молим вас!“ Зидови ходника су били делимично демонтирани и жута мрежа термоелемената је блистала у плавичастој светлости. Крај кајут-компаније се скоро сударише с инжењером-контролором. Инжењер је на себи имао бунду, дугачку скоро до земље, испод које се видела плава тренерка. На глави је носио огромну шубару. Рекло би се да је обукао све што је имао.

Јурковски зимогрожљиво стресе раменима и отвори врата кајут-компаније.

У просторији су за столом, причврстивши се за столице, седела петорица људи у бундама с подигнутим оковратницима. Личили су на стражаре из доба Алексеја Тихог и пили врелу кафу из прозрачиних термоса. Када угледа Јурковског, један од њих разгрну оковратник и испустивши из уста облак паре, рече:

„Добар дан, Владимире Сергејевичу. Нешто сте лако одевени. Седните. Хоћете кафу?“

„Шта је ово код вас?“ упита Јурковски.

„Регулишемо“, рече неко.

„А где је Маркушкин?“

„Маркушкин вас чека у космоскафу. Тамо је топло.“

„Одведите ме“, рече Јурковски.

Један од планетолога устаде и исплови са Јурковским у ходник. Други, дугоња, рече:

„Реците, међу вама више нема генералних инспектора?“

„Нема“, рече Биков.

„Онда ћу вам отворено рећи: псећи нам је живот. Јуче је у целој опсерваторији температура била плус тридесет, а у кајут-компанији је било чак и тридесет и три. Ноћу је температура изненада опала. Промрзле су ми ноге. При оваквим наглим променама температуре никоме се не ради и зато радимо један по један у космоскафима. Тамо је аутономно грејање. Код вас се овакве ствари не дешавају?“

„Дешава се“, рече Биков. „За време несрећних случајева.“

„И ви живите овако целу годину?“ ужаснуто упита Михаило Антонович.

„Не, шта вам је! Тек око месец дана. Раније ти падови температуре нису били тако страшни. Али ми смо организовали бригаду за помоћ инжењерима и ето… сами видите…“

Јура је пијуцкао из термоса врелу кафу. Осећао је да се смрзава.

„Брррр!“ рече Жилин. „Реците, да немате овде случајно неку оазу?“

Планетолози се згледаше.

„Једино можда у кесону“, рече један.

„Или у купатилу“, рече други. „Али тамо је влажно.“

„Непријатно је овде“, пожали се Михаило Антонович.