Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„На острву Хонсју“, поче Жилин, „у близини залива Дано-Ура, у кањону између планина Сирамина и Титигатаке, у непроходној шуми, археолози су пронашли низ пећина. У тим пећинама су нашли остатке првобитних људи и — што је најважније — много скамењених трагова првобитних људи. Археолози сматрају да су у тим пећинама пре две стотине векова живели прајапанци, чије су потомке касније побила племена Јамато, које је предводио император Џиму-Тено, божанствени унук небеске Аматерасу.“

Биков запрепашћено уздахну и ухвати се за браду.

„То откриће потресло је цео свет“, рече Жилин, „и ви сте сигурно нешто чули о томе.“

„Одакле…“ тужно рече Садовски. „Живимо као у шуми. О томе су много писали и говорили, али ствар није у томе. Наинтересантније откриће постигнуто је недавно, кад је коначно очишћена централна пећина. Замислите: у окамењеној иловачи је пронађено више од двадесет трагова босих ногу са размакнутим палцима, а међу њима…“ Жилин баци поглед на слушаоце; Јури је све било јасно, али је пауза и на њега оставила утисак; „и траг ципеле…“ рече Жилин обичним гласом. Биков устаде, изиђе из кајут-компаније.

„Аљоша!“ позва га Михаило Антонович. „Куда ћеш?“

„Ја то знам“, рече Биков не окрећући се. „Читао сам о томе. Одмах ћу се вратити.“

„Ципеле?“ упита Садовски. „Какве ципеле?“

„Отприлике број четрдесет и пет“, рече Жилин. „Ребраста гума, ниска пета, засечен врх.“

„Глупости“, одлучно рече Влчек. „Новинарска патка.“

Горчаков се насмеја и упита:

„А да се случајно не види и назив произвођача: Брзоход?“

„Не“, рече Жилин одмахнувши главом. „Када би тамо барем нешто писало!

Једноставно — траг ципеле… Једва мала покривен трагом босе ноге — неко је касније стао на исто место.“

„Па то је обична новинарска патка!“ реце Влчек. „То је барем јасно. Масовно рађање русалки на острву Мен, дух Бонапарте који се уселио у рачунску машину Масачусетса…“

„Сунчане мрље су распоређене у облику цртежа Питагорине теореме!“ изјави Садовски. „Становници Сунца траже контакт са МУКС-ом!“

„Шта ти је, Вања, ти си то мало… то…“ рече Михаило Антонович неповерљиво.

Шемјакин је ћутао. Јура такође.

„Читао сам о томе у научном прилогу листа Асахисимбун“, рече Жилин. „Испрва сам и ја помислио да је то новинарска измишљотина. У нашим новинама се о томе није ништа писало. Али чланак је потписао професор Усодзуки — истакнут научник, слушао сам о њему од својих пријатеља из Јапана… Он тамо пише да својим чланком хоће да стане на пут потоку дезинформација, али да не спрема да дГ никакав коментар том догађају. Ја сам то схватио на тај начин да и они не знају како то да објасне.“

„Одважни Европљанин у шапама побеснелих синантропа!“ узвикну Садовски. „Поједен у целости, остао само траг ципеле марке Схое Мајестиц. Купујте само производе те фирме ако хоћете да после вас нешто остане!“

„То нису били синантропи“, мирно рече Жилин. „Палац на нози се јасно види голим оком. Професор Усодзуки их назива нахонантропи.“

Шемјакин више није могао да издржи.

„А зашто би то обавезно морала да буде новинарска лаж?“ упита. „Зашто од свих хипотеза прихватамо само оне највероватније?“

„Одиста, зашто?“ рече Садовски. „Трагове је, према свему, оставио Дошљак, и први контакт се завршио трагично.“

„А зашто да не?“ рече Шемјакин. „Ко је могао да носи ципеле пре двадесет хиљада година?“

„Врага“, рече Садовски. „Да будемо озбиљни, то је сигурно отисак ципеле неког археолога.“

Жилин одмахну главом.

„Пре свега, иловача се тамо у потпуности скаменила и старост отиска не долази у питање. Зар мислите да Усодзуки није помислио и на такву могућност?“

„Онда је то лаж“, рече упорни Садовски.

„Реците, Иване“, рече Шемјакин, „а фотографија трага није објављена?“

„Како да не“, рече Жилин. „И фотографија трага, и фотографија пећине и фотографија Узодзукија… Притом не заборавите да Јапанци имају релативно малу ногу, највећи број код њих је четрдесет и два.“

„Дајте овако“, рече Горчаков. „Сматраћемо да је пред нас постављен задатак да створимо логички необориву хипотезу, која објашњава то јапанско откриће.“

„Молим“, рече Шемјакин. „Предлажем — Дошљак. Нађите нелогичност у тој хипотези.“

Садовски одмахнувши руком рече:

„Опет Дошљак, можда неки бронтосаурус.“

„Једноставније је претпостављати“, рече Горчаков „да је то траг неког Европљанина. Неког туристе који се онуда прошетао.“