Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Ако, ало, Тахмасибе!“ Женски глас је постао узбуђенији. „Причекајте тренутак, дајем вам везу са директором.“

„Чекамо“, рече Биков и примаче микрофон Јурковском.

Јурковски се накашља.

„Лизочка!“ заурла неко у звучнику. „Дај ми директора, голубице! Што пре!“

„Ослободите линију“, строго рече женски глас. „Директор је заузет!“

„Како то — заузет?“ увређено рече глас. „Ференц, јеси ли то ти? Поново преко реда?“

„Ослободите линију“, строго рече Јурковски.

„Свима — ослободити линију“, зачу се лаган, промукао мушки глас. „Директор слуша генералног инспектора Јурковског.“

„Ух, бога му, пази…“ преплашено рече неко. Јурковски самозадовољно погледа Бикова.

„Зајцеве“, рече. „Здраво, Зајцеве.“

„Здраво, Волођа“, промрмља директор, „каквим послом?“

„Ја… хм-хм… помало, ето, инспекторишем. Стигао сам јуче. Право на Диону.

Шершења сам сменио. Детаљи касније. Значи, урадићемо. . хм-хм… овако. Као замену Шершењу пошаљи Милера, и потруди се да Шершења што пре пошаљеш на Земљу. Шершења и још једног: презива се Кравец. Од млађих, али то је заслужио.

Лично преконтролиши да ли су отишли. И узми у обзир и то да нисам задовољан тобом. С тиме си. . хм-хм… и сам могао да изиђеш на крај, и то много раније.

Даље.“ Јурковски заћута, док је у етеру владала тишина поштовања. „Изабрао сам следећу маршруту, сад идемо према Прстену-1. Тамо ћу се задржати два-три дана, а после ћу доћи теби, на Титан. Нареди да тамо припреме гориво за Тахмасиб. И, на крају, још нешто.“ Јурковски опет заћута. „На мом броду налази се један младић.

То је вакуум-варилац. Један из групе добровољаца који тамо код тебе раде на Реји. Буди тако добар, посаветуј ме где да га искрцам да би га што пре пребацили на Реју.“ Јурковски још једном заћута. У етеру је још увек владала тишина.

„Дакле, слушам те“, рече Јурковски.

„Тренутак“, рече директор. „Сада управо траже податке. Ти си, значи, на Тахмасибу?“

„Да“, рече Јурковски. „Поред мене је Алексеј.“

Михаило Антонович довикну са свог места:

„Поздрав Феђи, поздравчић!“

„Миша те управо поздравља.“

„А Григорије, да ли је он с тобом?“

„Није“, рече Јурковски. „Зар ти не знаш?“

У етеру је завладала тишина. Онда се зачу промукли директоров глас:

„Нешто се десило?“

„Не, не“, рече Јурковски. „Њему су једноставно забранили да лети. Већ годину дана.“

У етеру се чу уздах.

„Да“, рече директор. „То и нас ускоро чека.“

„Надам се, не баш тако скоро“, суво рече Јурковски. „Но, како твоји подаци?“

„Тако“, рече глас. „Тренутак. Слушај. На Реју твој варилац не мора да лети.

Добровољце смо пребацили на Прстен-2. Тамо су потребнији. На Прстен-2 ћеш га, ако будеш имао среће, пребацити право са Прстена-1. Ако не будеш имао среће, послаћемо га одавде, са Титана.“

„Шта то значи — имати или немати среће?“

„Током сваке декаде два пута на Прстен-2 лете Швајцарци, носе храну. Можда ћеш затећи швајцарски брод на Прстену-1.“

„Схватам“, рече Јурковски. „Па шта, добро је, више за тебе немам ништа. До виђења.“

„Срећна плазма, Волођа“, рече директор. „Не пробијајте се кроз Сатурн.“

„Иди до ђавола“, прогунђа Биков и искључи радио-станицу. „Јасно, кадете?“ упита Јурковски.

„Јасно“, рече Јура и тужно уздахну.

„Ти си незадовољан?“

„Не, мени је свеједно где ћу радити“, рече Јура. „Није ствар у томе.“

Опсерваторија Прстен-1 кретала се у нивоу Прстена око Сатурна по кружној орбити и правила је потпун круг за четрнаест и по часова. Станица је била млада, њена изградња је завршена годину дана пре тога. Посада се састојала од десет планетолога, који су проучавали Прстен, и четири инжењера-контролора.

Инжењери-контролори су имали много посла: неки агрегати опсерваторије — грејачи, регенератори кисеоника, хидросистем — још нису били коначно регулисани.

Неудобности, које су биле повезане с тим, нису забрињавале планетологе, тим пре што су они највећи део свог времена проводили у космоскафима летећи над Прстеном. У систему Сатурна раду планетолога Прстена придавао се велики значај.

Планетолози су се надали да ће у Прстену пронаћи воду, гвожђе, ретке метале, а то би систему дало аутономију у снабдевању горивом и материјалима. Истина, и кад би се испитивања успешно завршила, те сировине још не би могле да се користе. Још није била створена летелица која би била у стању да уђе у Прстенове Сатурна и врати се из њих читава.

Алексеј Петрович Биков је довео Тахмасиб до спољне линије докова и опрезно пристао. Прилазак вештачким сателитима — ствар је теома тешка, која захтева велико мајсторство и јувелирски рад. У таквим случајевима Алексеј Петрович је устајао из фотеље и сам је одлазио у командно одељење. Крај спољних докова је стајао неки брод, који је, судећи по његовом облику био танкер за превоз хране.