Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„А ко му брани?“ љутито рече Биков. Видело се да је незадовољан свим што се дешавало око њега.

„Причај, Јура“, рече Жилин.

„Шта да причам?“ тихо започе Јура. А онда наједном поче да виче: „То треба видети! И чути! Те будале треба одмах најурити одавде! Ви говорите опсерваторија, опсерваторија! А то је јазбина! Овде људи плачу, да ли ме схватате? Плачу!“

„Мирније, кадете“, рече Јурковски.

„Не могу мирно! Ви говорите — извините се. Нећу да се извињавам инквизитору!

Свињи, која хушка те будале једну против друге и против девојке! Где су вам очи, генерални инспекторе? Целу ту јазбину треба одмах вратити на Земљу, јер ће, иначе, почети да иду четвороношке, почеће да уједају!“

„Смири се и испричај све по реду!“ рече Жилин.

И Јура исприча. Како се упознао са Зином Шатровом, како је она плакала, како је схватио да мора одмах да се умеша и како је почео од Свирског, који је до те мере остао без памети да је почео да верује свим гадостима о девојци коју је волео. Како је натерао Аверина и Свирског да «отворено поразговарају» и како се испоставило да Свирски никад није рекао о Аверину да је неталентован и улизица и да Аверин чак није ни подозревао да су Свирског, наводно, више пута ноћу изводили из Зинине собе. Како су контролору Дицу одузели гитару и сазнали да он никада није ширио гласине о Базанову и Тањи Олењиној… И како се одмах испоставило да је све то Кравецово масло и да Шершењ не може за све то да не зна, јер он у ствари и јесте највећи гад…

„Момци су ме послали вама, Владимире Сергејевичу, да ви нешто предузмете. И боље ће бити да ви нешто урадите, јер ће иначе они сами… Они су већ спремни.“

Јурковски је седео у фотељи за столом и лице му је било тако старо и јадно да се Јура заустави и погледа према Жилину. Али Жилин му опет једва приметно само климну главом.

„За ове речи такође ћете одговарати“, процеди Шершењ.

„Умукни!“ повика мали, црнопути Аверин, који је седео поред Јуре. „Не прекидај ме! Другови, како то он сме да нам сваки час упада у реч?“

Јурковски сачека да се галама утиша и настави:

„Све је до те мере одвратно да сам ја такву могућност искључивао. Било је потребно да се умеша један сасвим стран човек, дечак, да би… Да. Одвратно.

Нисам то очекивао од вас, младих. Како је то једноставно — вратити вас у првобитно стање, поставити вас на четири ноге — три године, један частољубиви манијак и један провинцијски интригант. И ви сте се повиновали, постали сте звери, изгубили сте људски лик. Млади, весели, поштени момци… Срамота!“

Јурковски направи паузу и баци поглед на астрономе. Све је то узалуд, помисли.

Њима није стало до мене. Они су седели у гомили и с мржњом посматрали Шершења и Кравеца.

„У реду. Новог директора ћу послати са Титана. Два дана можете да митингујете и мислите. Ви, бедни и слаби, вама говорим: мислите! А сад можете да идете.“

Сви устадоше и оборених глава изађоше из кабинета. Шершењ такође устаде и клатећи се у магнетним ципелама приђе Јурковском.

„То је самовоља“, просикта. „Ви реметите рад опсерваторије.“

Јурковски се са гадљивим изразом лица одмаче од њега.

„Слушајте, Шершењ“, рече. „На вашем месту, ја бих се убио.“

„Знаш“, рече Биков, гледајући Јурковског преко наочара и преко Физике метала, „Шершењ сматра да је неправедно увређен. Ипак је то најбоља опсерваторија, и тако даље…“

„Шершењ ме не интересује“, рече Јурковски. Затворио је ташну и протегао се.

„Мене интересује како су ти момци могли да дозволе да дође до нечега таквог… А Шершењ — то је прашина, ситница…“

Биков је неколико тренутака размишљао.

„И како је по твоме дошло до свега тога?“ упита.

„Имам једну теорију… Или, тачније, хипотезу. Ја претпостављам да је код њих нестао у прошлости неопходан имунитет према социјално штетним појавама. А у исто време, још нису нестали ни њихови сопствени антидруштвени зачеци.“

„Једноставније“, рече Биков.

„Молим. Узмимо тебе. Шта би ти урадио кад би ти дошао неки сплеткар и рекао да… хм-хм… рецимо, Михаило Крутиков краде и продаје храну са брода? Ти си у свом животу видео много сплеткара, знаш колико вреде, и ти би му рекао… хм-хм… да се губи. Сад узмимо нашег кадета. Шта би он рекао кад би му неко дошануо… хм-хм… но, рецимо, то исто? Он би све то примио здраво за готово и одмах би појурио Михаилу да се објашњава. А када би схватио да су све то измишљотине, вратио би се и… хм-хм… претукао би то ништавило.“