Аркадије Стругацки - Тахмасиб

Волођењка, замисли само… Знаш ли кога он сматра за главног кривца за све то?“

Михаило Антонович направи ефектну паузу. Биков се заустави и погледа га.

Јурковски, стегавши вилице, поче да жмирка.

„Тебе!“ рече Михаило Антонович гласом који је дрхтао од узбуђења. „Својим ушима нисам могао да верујем! Генерални инспектор МУКС-а прикрива све те безобразлуке.

Али ни то још није све — он доводи собом на опсерваторију некакве своје тајанствене љубимце, смешта их тамо, а обичне људе због којекаквих ситница враћа на Земљу. Свуда је поставио своје љубимце типа Шершења! Ја то више нисам могао да издржим. Рекао сам му: «Извините, голубићу, али да ли вам је јасно шта уопште говорите?»„

Михаило Антонович поново уздахну и заћута. Биков настави да корача по кајут-компанији.

„Тако“, рече Јурковски. „Чиме се онда завршио ваш разговор?“

Михаило Антонович поносито рече:

„Више нисам одиста могао да га слушам. Нисам могао да га слушам како се баца блатом на тебе, Волођењка, и на колектив наше најбоље далеке опсерваторије.

Устао сам, поздравио се и отишао. Надам се да га је после тога било срамота.“

Јурковски је седео оборивши главу. Биков му с осмејком добаци:

„Добро и у слози живе код тебе на базама, генерални инспекторе. Одлично живе људи, нема шта.“

„Ја бих, да сам на твоме месту, Волођењка, предузео одговарајуће кораке“, рече Михаило Антонович.

„Базанова треба вратити на Земљу без права да убудуће ради на ванземаљским базама. Такви људи су веома опасни, Волођењка, то и сам знаш…“

Јурковски рече не дижући главу:

„Добро. Хвала, Михаило. Мораћу нешто да предузмем.“

Жилин тихо рече:

„А можда је једноставно преморен?“

„Коме је лакше од тога?“ упита Биков.

„Да“, рече Јурковски и тешко уздахну. „Базанова ћемо морати да уклонимо.“

У ходнику се зачу брзо ударање потковица.

„Јура се враћа“, рече Жилин.

„Да ручамо“, рече Биков. „Ти ћеш с нама да ручаш, Владимире?“

„Не. Ручаћу код Шершења. Има још доста ствари о којима морамо да се договоримо.“

Жилин је био окренут вратима и први погледа Јуру. Исколачио је очи и подигао обрве. Тада се и остали окренуше према Јури.

„Шта то значи, стажисто?“ упита Биков.

„Шта је то с тобом, Јура?“ узвикну Михаило Антонович.

Јура је заиста изгледао јадно. Лево око му је било затворено огромном модрицом, нос му је био деформисан, усне су му биле отекле и поцрнеле. Леву руку је држао савијену у лакту, прсти десне су му били улепљени фластерима. На предњој страни блузе виделе су се на брзу руку опране мрке флеке.

„Потукао сам се“, намргођено одговори Јура.

„С ким сте се то потукли, стажисто?“

„Тукао сам се са Свирским.“

„Ко је то?“

„То је један млади астрофизичар у опсерваторији“, објасни Јурковски. „Зашто сте се тукли, кадете?“

„Увредио је девојку“, рече Јура. Гледао је право у очи Жилину. „Затражио сам од њега да јој се извини.“

„И?“

„Па, потукли смо се.“

Жилин једва приметно одобравајући климну главом. Јурковски устаде, прошета се по просторији и заустави се пред Јуром стрпавши руке у џепове халата.

„Ја то тумачим овако, кадете“, рече леденим гласом. „Ви сте на опсерваторији приредили одвратну тучу.“

„Не“, рече Јура. „Ви сте се потукли и претукли сте сарадника опсерваторије.“

„Да“, рече Јура. „Али другачије нисам ни могао да поступим. Ја сам морао да га натерам да се извини.“

„Јеси ли га натерао?“ брзо упита Жилин.

Јура се мало колебао, а онда одговори:

„Извинио се. Касније.“

Јурковски љутито упита:

„До ђавола, какве то везе има, Иване?“

„Извините, Владимире Сергејевичу“, мирно рече Иван.

Јурковски се поново окрете Јури.

„Свеједно, то је туча“, рече. „Тако то барем изгледа. Слушајте, кадете, ја верујем да сте то урадили из најбољих побуда, али — мораћете да се извините.“

„Коме?“ одмах упита Јура.

„Пре свега, Свирском.“

„И још?“

„А онда и директору опсерваторије.“

„Не!“ рече Јура.

„Мораћете!“

„Нећу.“

„Шта то значи — нећу?! Ви сте започели тучу на његовој опсерваторији. То је одвратно. И ви још одбијате да се извините?“

„Подлацу се нећу извињавати“, мирним гласом одговори Јура.

„Ћути, стажисто!“ заурла Биков.

Настаде тишина. Михаило Антонович је тужно уздисао и одмахивао главом. Јурковски је и даље забезекнуто гледао Јуру.

Жилин се наједном одвоји од зида, приђе Јури и стави му руку на раме.

„Извините, Алексеј Петровичу“, рече. „Мени се чини да Бородину треба пружити могућност да исприча све по реду.“