Аркадије Стругацки - Тахмасиб

Наједном неко злобним гласом проговори изнад његове главе:

„А, то те се већ не тиче! Уопште те се не тиче!“

Јура се заустави. Ходник је био празан. Зачу се и други глас, који као да се извињавао:

„Нисам мислио ништа лоше, Виталије. Јер то одиста није потребно ни теби, ни њој, ни Владиславу Кимовичу. То никоме није потребно. Ја сам само хтео да кажем…“

Глас пун злобе га прекиде:

„Већ сам чуо, и све ми је то дојадило! И оставите ме на миру с тим вашим Аверином, те трпајте нос у моје личне ствари! Молим вас само једно: дајте ми да одрадим своје три године — и губите се до стотину ђавола?…“

Лево од Јуре отворише се једна врата и у ходник излете белокос младић од око двадесет и пет година. Његова светла коса била је разбарушена, лице црвено и бесно. Он бесно залупи врата за собом и заустави се пред Јуром. Један тренутак су се посматрали.

„Ко сте ви?“ упита белокоси.

„Ја“, рече Јура, „ја сам са Тахмасиба.“

„А“, презриво рече белокоси. „Значи, још један љубимац!“

Он заобиђе Јуру и појури ходником, стално поскакујући до таванице и гунђајући:

„Идите сви до сто ђавола! Идите сви…“ Јура хладно викну за њим:

„Да нисте можда прст пригњечили, јуначино?“ Белокоси се не окрете.

Гле, помисли Јура. Овде баш и није тако досадно као што то на први поглед изгледа.

Окренуо се према отвору и констатовао да се пред њим налази још један човек, вероватно онај који се извињавао. Био је као од брега одваљен, широких рамена и одевен не без укуса. Коса му је била лепо зачешљана, а лице румено и тужно.

„Ви сте са Тахмасиба?“ тихо упита климнувши главом.

„Да“, рече Јура.

„Са Владимиром Сергејевичем Јурковским? Добар дан.“ Човек пружи руку. „Ја сам Кравец, Анатолије. Ви ћете радити код нас?“

„Не“, рече Јура. „Ја сам овде само у проласку.“

„Ах, у проласку?“ рече Кравец и даље држећи Јурину руку. Длан му је био сув и хладан.

„Јурије Бородин“, рече Јура.

„Драго ми је“, рече Кравец и најзад пусти Јурину руку. „Значи, ви сте у проласку. Реците, Јура, да ли је Владимир Сергејевич овамо одиста стигао у инспекцију?“

„Не знам“, рече Јура.

Румено лице Анатолија Кравец постаде јос тужније. „Па да, разуме се, одакле бисте то и могли да знате… Овде, код нас, наједном су почеле да се шире гласине… Да ли одавно познајете Владимира Сергејевича?“

„Месец дана“, преко воље одговори Јура. Он је већ схватао да му се Кравец не допада. Можда због тога што је са белокосим говорио извињавајућим гласом. Или због тога што је стално постављао питања на која Јура није желео да одговара.

„А ја га познајем већ дуже времена“, рече Кравец. „Студирао сам код њега.“

Наједном се трже. „Зашто стојимо овде, у ходнику? Уђите!“ Јура закорачи преко прага. Просторија у коју је ушао према свему је била лабораторија за пропрачунавања. Дуж зидова су се пружале стаклене сталаже електронске машине за рачунање. На средини се налазио бели пулт и огроман сто, претрпан разним папирима и схемама. На столу се налазило и неколико омањих ручних електричних машина за рачунање.

„То је наш мозак“, рече Кравец. „Седните.“ Јура остаде стојећи. Ћутање се отезало.

„На Тахмасибу се налази иста таква машина“, изјави Јура.

„Сад сви посматрају“, проговори Кравец. „Видите, никога нема. Код нас уопште сви много посматрају. Много раде. Време лети скоро неприметно. Понекад због рада долази до таквих свађа…“ Одмахнуо је руком и насмејао се. „Наши астрофизичари су се сасвим посвађали. Свако има своју идеју и свако сматра да је онај други — будала. Сви се објашњавају преко мене. А ја извлачим дебљи крај и од једних и од других.“

Кравец заћута и погледа у Јуру као да нешто очекује.

„Шта ћете“, рече Јура гледајући у страну. „Дешава се.“

Разуме се, помисли он, нико не жели да свађе износи из своје куће.

„Нас је овде мало“, рече Кравец, „сви смо јако заузети. Наш директор Владислав Кимович јако је добар човек, али је и он јако заузет. Тако да на први поглед може да изгледа као да је код нас јако досадно. А, у ствари, свако од нас данима седи над својим радом.“

Поново погледа у Јуру. Јура учтиво одговори:

„Да, разуме се, овде имате шта да радите. Космос је место за рад, а не за забаву. Па ипак, изгледа да је код вас помало празно. Само што негде свира гитара.“

„А“, рече Кравец смешкајући се, „то се наш Диц дубоко замислио.“

Врата се отворише и у лабораторију уђе сићушна девојка с огромним свежњем папира у рукама. Она за собом врата затвори раменом и погледа у Јуру. Сигурно се била управо пробудила — очи су јој биле натекле.