Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Одиста нисам очекивао!“ понављао је са задовољством. „Како сте то одлучили да дођете овамо, нама, Владимире Сергејевичу? И нико нам ништа није рекао…“

У кабинету је Јурковског посадио за свој сто одгурнувши у страну притискивач, испод кога се налазила гомила фотокоректура, а сам је сео на столичицу преко пута стола. Јурковски се освртао око себе и задовољно климао главом. Кабинет је био омањи и скоро празан. Право радно место научника на међупланетарној станици. И сам Владислав је одговарао том месту. На себи је имао изношен, стари раднички комбинезон са заврнутим рукавима, који је био пажљиво испеглан, а пуно лице му је било брижљиво избријано.

„А ви сте остарели, Владиславе“, рече Јурковски са жаљењем. „И… хм-хм… фигура вам ваше није она стара. Ви сте били спортиста, Владиславе.“

„Шест година скоро без кретања, Владимире Сергејевичу“, рече Шершењ. „Тежа је овде педесет пута мања него на Планети, а немам времена да се, као наша омладина, мучим са федерима. Уз то ми је и срце попустило, гојим се. А и шта ће ми виткост, Владимире Сергејевичу? Жени је свеједно какав сам, а ради девојака да мршам — ни темперамент ми није тај, а и положај ми не дозвољава…“

Насмејали су се.

„А ви сте се, Владимире Сергејевичу, мало изменили.“

„Да“, рече Јурковски. „Косе мање, а памети више.“

„Има ли нешто ново у институту?“ упита Шершењ. „Како стоје ствари код Габдула Кадировича?“

„Габдул се заглибио“, рече Јурковски. „Са нестрпљењем очекује ваше резултате, Владиславе. У суштини, цела планетологија Сатурна се држи на вама. Размазили сте их, Владиславе… хм-хм… размазили.“

„Па шта ћемо“, рече Шершењ. „Због нас ствари неће стати. Следеће године отпочећемо дубинско испитивање… Када бисте ми само људе дали, Владимире Сергејевичу, стручњаке. Искусне, јаке и добре стручњаке.“

„Стручњаци“, рече смешкајући се Јурковски. „Стручњаци су свима потребни. Само, то је, узгред буди речено, ваш посао, Владиславе, да припремате стручњаке. Ви, ви сте тај ко треба да их да институту, а не институт вама. А ја сам чуо да је Милер од вас отишао на Тефију. Чак и оне што смо вам дали, ви испуштате из руку, уместо да их чувате за себе.“

Шершењ одмахну главом.

„Драги Владимире Сергејевичу“, рече, „ја треба да радим, а не стручњаке да стварам. Замислите само — Милер. Одличан атмосферичар, двадесетак добрих радова.

Али Диона мора свој програм да испуни, а не да угађа разним тамо Милерима. А такве као што је Милер нека задржи институт. Нико се неће отимати за такве. Нама су овде потребни млади, дисциплиновани људи… Ко је тамо сада у координационом одељењу? И даље Баркан?“

„Да“, рече Јурковски. „То се и види.“

„Но, но, Владиславе. Баркан је добар радник. Али, сада је отворено пет нових опсерваторија у космосу. И свима су потребни људи.“

„Но, ето, видите ли, другови! Тако је то“, рече Шершењ, „кад се не планира како треба. Опсерваторија има више, а стручњака нема више? Под таквим условима се више не може радити.“

„Добро“, весело рече Јурковски, „ваше… хмхм… незадовољство, Владиславе, свакако ћу пренети Баркану. И, уопште, Владиславе, припремите ваше жалбе и замерке. На људе и опрему. Користите случај, јер сам сада овлашћен да одлучујем и кажњавам. Добио сам највећу власт, Владиславе.“ Шершењ зачуђено подиже обрве. „Да, Владиславе, ви разговарате са генералним инспектором МУКС-а.“

Шершењ трже главу.

„Ах… тако значи?“ лагано рече. „То нисам очекивао. „Наједном се поново осмехну. „А ја, стара будала, лупам главом: како се то десило да највећи светски планетолог тако изненада, без упозорења… Интересантно, чиме је наша мала Диона заслужила посету генералног?“

Још једном се насмејаше.

„Слушајте… хм-хм… Владиславе“, рече Јурковски. „Ми смо задовољни радом опсерваторије, ви то одлично знате. Ја сам вама лично веома задовољан, Владиславе. Прецизно… хм-хм… радите. И ја се уопште нисам спремао да вас узнемиравам, како да кажем, по… хм-хм… званичној дужности. Али, ипак — питање људи. Схватите, Владиславе, извесно, ја бих рекао, законско неразумевање изазива чињеница што код вас… хм-хм… Ето, током протекле године код вас је завршено двадесет радова. Добри радови. Неки чак и одлични, на пример, онај… хм-хм… о одређивању дубине егзоферних слојева према конфигурацији сенки Прстенова. Да. Добри радови. Али међу њима нема ниједног самосталног. Шершењ и Аверин. Шершењ и Свирски. Шершењ и Шатрова… Поставља се питање: а где су, једноставно, Аверин и Шатрова? Где је само Свирски? То јест, стиче се утисак да ви водите своју одмладину на узици. Разуме се, много је важнији резултат, победнику се не суди… хм-хм… али ни при вашој заузетости, ви немате права да испуштате из вида и припрему стручњака. Они ће раније или касније морати да раде самостално. И да уче друге. Како је код вас у том погледу?“