Аркадије Стругацки - Тахмасиб

А кад би то било, онда би ти филм био досадан…“

Јура је ћутао.

„Но?“ упита Жилин.

„Можда“, преко воље проговори Јура. „Али мени се ипак чини да на живот треба гледати једноставније.“

„То ће проћи“, обећа му Жилин. Заћутали су. Жилин је посматрао лампу.

Јура рече: „Постоји кукавичлук, постоји подвиг, постоји рад интересантан и неинтересантан. Да ли све то треба мешати, представљати кукавичлук као подвиг и обрнуто?“

„А ко све то преплиће, ко је то ништавило?“ повика Жилин.

Јура се насмеја.

„Ја сам просто схематски замислио како то бива у неким књигама. Узму неког типа, пусте око њега слонове, а после се деси оно што се зове «раскошни парадокс» или «противуречна фигура». А он је — обичан тип. Исти као Гендзи.“

„Сви смо ми помало коњи“, рече Жилин. „Свако од нас је коњ на свој начин. То живот све преплиће. Његово величанство Живот. То благословено ништавило. Живот тера поноситог Јурковског да моли непомирљивог Бикова. Живот тера Бикова да одбија молбу свог најбољег пријатеља. Ко је од њих коњ, односно тип? Живот тера Жилина, који се у целости слаже са челичном линијом Бикова, да измишља причу о гигантској флуктуацији, да би тако изразио свој протест против непоколебљивости те линије. Жилин је такође тип. Сам међу слоновима, а никакве стабилности убеђења. А познати вакуум-варилац Бородин? Зар он не види смисао свог живота у томе да га дГ за идеју на олтар? И ко га је поколебао — не логиком већ изразом лица? Полутрули крчмар са Дивљег запада. Поколебао те је, зар не?“

„Па… у неком смислу…“

„Зар није тип и тај Бородин? Сад ми реци, зар није живот једноставан? Изабрао си себи принцип — и ради шта хоћеш. Али принципи су добри због тога што старе. Они старе брже од човека, а човеку преостају само они које диктира историја. На пример, у наше доба, историја је сурово објавила Јурковском: доста! Никаква открића не вреде један једини људски живот. Стављати на ризик људски живот вреди само ради живота. То нису измислили људи. То је диктирала историја, а људи су ти који су направили ту историју. Али тамо где се општи принцип сукобљава сличним принципом — тамо се завршава једноставан живот и отпочиње компликован. Такав је живот.“

„Да“, рече Јура. „Сигурно.“

Они заћуташе и Жилин поново осети мучну подвојеност, која га није напуштала већ неколико година. Као да увек кад одлази на путовање, на Земљи остаје некакав важан посао, нешто веома важно за људе, необично важно, важније од остале васионе, важније од свега што су урадиле људске руке.

На Земљи су остали људи, омладина, деца. Тамо су остајали милиони и милиони таквих Јурика и Жилин је осећао да он може да им помогне, или барем некима од њих. Свеједно где. У школском интернату. Или у фабричком клубу. Или у пионирском дому. Помоћи им да уђу у живот, помоћи им да нађу себе, да одреде своје место у свету, да науче да одмах виде многе ствари, да науче да желе да раде за хлеб.

Научити их да се не клањају ауторитетима већ да их проучавају и упоређују њихове закључке са животом. Научити их да се опрезно односе према искуству старих људи, јер се живот веома брзо мења. Научити их да презиру малограђанску мудрост. Научити их да није срамота волети и плакати због љубави.

Научити их да су скептицизам и цинизам у животу јевтини, да је то много лакше и досадније него се радовати и дивити животу.

Научити их да верују покретима душе ближњега свога. Научити их да је боље двадесет пута погрешити и преварити се него се с неповерењем понашати према свакоме.

Научити их да ствар није у томе како на тебе утичу други, већ у томе како ти утичеш на друге.

Научити их да један човек сам за себе много не вреди.

Јура уздахну и рече:

„Хајдете, Вања, да одиграмо партију шаха.“

„Хајде“, рече Жилин.

Директора опсерваторије на Диони Јурковски је познавао одавно, још кад је овај био аспирант у Институту планетологије. Владислав Кимович Шершењ је тада код Јурковског похађао специјални курс предавања Планете гиганти. Јурковски га се сећао и волео га је због његове интелектуалне дрскости и изузетне усредсређености и упорности.

Шершењ је дошао право у кесон до дочека свог старог професора.

„Нисам очекивао, нисам очекивао“, говорио је водећи Владимира Сергејевича, држећи га за лакат према свом кабинету.

Шершењ више није био онај стари. Није више постојао витак, црнокос момак, увек преплануо и помало набурен. Шершењ је постао блед, проћелав, угојио се и стално се смешкао.