Аркадије Стругацки - Тахмасиб

Најинтересантније је то што Јура све то, разуме се, не може да види, али покушај да га одвојиш од екрана и натераш га да чита, рецимо, Принца Генџија… Одувек је тако било, а вероватно ће и бити, да сваки нормални младић до одређеног узраста више воли драму јурњаве, трагања, самоистребљења, од драме људске душе… О, он ће, разуме се, потврдити да је Лав Толстој велики писац, као споменик људске душе, да је Голсворти огроман и диван као социолог, а да Димитрије Строгов нема премца у истраживању унутрашњег света новог човека. Али све ће то бити само речи. Настаће, разуме се, време када ће бити потресен кад угледа кнеза Андреју од крви и меса међу живима, када ће задрхтати од ужаса и жалости схвативши Сомса, када ће осетити понос разгледајући ослепљујуће сунце које гори у неописиво сложеној души Строговског Токмакова… Али све ће то доћи касније кад буде сазрео, кад буде стекао искуство сопствених душевних кретања.

Друга је ствар — Михаило Антонович. Подигао је главу и загледао се ситним очима у помрачину просторије, и одмах се пред њим, разуме се, нашао далеки лепотан у чудноватој одежди, чудновато очешљан и са непотребним мачем за појасом, лукав и подсмешљив грешник, јапански Дон Жуан — тачно онакав какав је својевремено искочио испод пера генијалне Јапанке у раскошном и прљавом хејанском дворцу и отишао да лута по свету, све док се и за њега нису пронашли генијални преводиоци. И Михаило Антонович га сада види тако, као да се између њих не налази девет столећа и милијарду и по километара, и види га само он, а Јури то још није дато и биће му то дато тек кроз једно пет година, кад у Јурин живот уђу и Токмаков, и Форсајти, и Каћа и Даша и многи, многи други…

Последњи истраживач умре под заставом и екран се угаси. Јура смаче са главе фонодемонстратор и замишљено рече:

„Да, одличан филм.“

„Дивота“, озбиљно рече Жилин.

„Какви људи, а?“ Јура се ухвати за чуперак косе. „Као челик… Хероји последњег корака. Само, Прасковина је некако неприродна.“

„Да, могио би се рећи.“

„Али зато Сандерс! Колико он личи на Владимира Сергејевича!“

„Мени сви они личе на Владимира Сергејевича.“

„Шта вам је!“ Јура се окрете, угледа Михаила Антоновича и поче да шапуће:

„Разуме се, сви су они прави, чисти, али…“

„Идемо боље к мени“, предложи Жилин.

Изишли су из кајут-компаније и пошли Жилину. Јура је говорио:

„Сви су они добри, не спорим, али Владимир Сергејевич — то је, разуме се, нешто сасвим друго, он је јачи од свих њих, значајнији…“

Ушли су у собу. Жилин седе и поче да посматра Јуру. Јура је говорио:

„А какво блато! Како је све то одлично урађено — мрка мочвара с огромним белим цветовима и нечија кожа која се сија у блату… И урлици џунгле…“

Он заћута.

„Вања“, рече затим опрезно, „а вама се, видим, филм не допада баш много?…“

„Шта ти је!“ рече Жилин. „Једноставно сам га већ гледао, а уз то сам стар, и све те мочваре сам видео и сам. Лутао сам по њима и знам како је тамо у ствари…“

Јура слеже раменима. Био је незадовољан.

„И одиста, драги мој, није суштина у блату.“ Жилин се завали у фотељи и заузе своју омиљену позу: забацио је главу, укрстио руке под потиљком и раширио лактове. „И не мисли, молим те, да при томе мислим на разлику у нашим годинама.

Не. Није истина да постоје деца и одрасли. Ето, на пример, ти, Михаило Антонович и ја. Да ли би ти сада при чистој свести почео да читаш Причу о Гендзију? Видим одговор на то питање на твоме лицу. А Михаило Антонович сад чита Гендзија, чини ми се, већ пети пут, а ја сам први пут осетио ту лепоту тек ове године…“ Жилин заћута и објасни: „Лепоту те књиге, разуме се. А лепоту Михаила Антоновича сам осетио много раније.“

Јура га сумњичаво погледа.

„Ја, разуме се, знам шта је то класика и остало“, рече. „Али читати Гендзија пет пута — то не бих радио. Тамо је све замршено, компликовано… А живот у суштини је једноставан, много једноставнији него што се представља у таквим књигама…“

„Живот је у својој суштини компликован“, рече Жилин. „Много компликованији него што га описују такви филмови као што су Истраживачи. Ако хоћеш, покушаћемо да све разјаснимо. Узмимо команданта Сандерса. Он има жену и сина. Има пријатеље.

А ипак, он се лако одлучује да умре. Он има савести. А како лако води у сигурну смрт своје људе…“

„Он је заборавио на све то, јер је…“

„На то се, Јура, никад не заборавља. И најважније у филму треба да буде не то што је Сандерс херојски погинуо, већ то што је успео, и како је успео, да натера себе да заборави на смрт. Јер његова погибија је, драговићу мој, била више него сигурна. Тога у филму нема и због тога све то изгледа тако просто и једноставно.