Аркадије Стругацки - Тахмасиб

Ја и даље нисам ништа схватао.

„Први пут сам бацио новчић сто пута; стриц исто тако сто пута. Код њега је грб испао педесет и три пута, а код мене — деведесет и осам. Стрицу су се, знате ли, очи попеле на чело. Мени такође. После сам бацио новчић још две стотине пута и, замислите само, круна ми се појавила сто деведесет и шест пута. Већ тада је требало да схватим чиме се такве ствари завршавају. Морао сам већ тада да схватим да ће једном наступити и данашње вече!“ При том дубоко уздахну.“ Али тада сам, знате, био сувише млад, млађи од вас. Мени је изгледало забавно што знам да сам епицентар свих чуда света. Не могу да нађем други израз.“

Мало се смирио и почео да ми прича све по реду, стално пушећи и кашљуцајући.

Испричао ми је све, описујући детаље и научно их образлажући. Запрепастио ме је, ако не дубином, онда разностраношћу својих знања. Употребљавао је термине из физике, математике, термодинамике, кинетичке теорије гасова, тако да сам се касније, кад сам одрастао, чудио одакле ми је овај или онај термин познат. Често се упуштао у филозофска размишљања, а понекад ми се чинило да уопште није самокритичан. На пример, често је себе називао «феноменом», «чудом природе» или «гигантском флуктуацијом». Тада сам схватио да то није професија. Он ми је рекао да чуда нема већ да се дешавају само мало вероватни догађаји.

У природи, поучно ми је објашњавао, највероватнији догађаји се дешавају најшешће, а најневероватнији — много ређе.

При томе је мислио на закон нестајања ентропије, али је то мени тада звучало сасвим другачије. Затим је покушао да ми објасни појмове највероватнијег стања и флуктуације. Моју уобразиљу је потресао познати пример са ваздухом који се сакупио у половини једне собе.

«У том случају», говорио је он, «сви који би седели у другој половини собе угушили би се, а остали би то сматрали за право чудо. А то није никакво чудо већ потпуно реална, али необично мало вероватна чињеница. То би била гигантска флуктуација — ништавно могуће одступање од највероватнијег стања ствари.»

По његовим речима, и он је био такво одступање од највероватнијег стања.

Њега су окруживала чуда. Видети, на пример, двадесетоструку дугу после кише за њега је била ситница — он је видео шест или седам пута.

«Потући ћу било ког синоптичара-аматера», хвалисао се. Видео сам, тако, поларну светлост у Алма-Ати, брокенске визије на Кавказу, а двадесет пута сам посматрао познати зелени зрак, такозвани «мач глади», како га, иначе, називају. Ја сам допутовао у Батуми, а почињала је суша. Међутим, кад сам пошао по пустињи Гоби, три пута ме је ухватила права тропска киша.

За време школовања у школи и институту он је положио мноштво испита и увек је извлачио цедуљу са питањем број пет. Једном је полагао неки специјални испит, и тачно се знало да ће бити само четири листића, према броју оних који су полагали, а он је ипак извукао цедуљу број пет, јер је један сат пре почетка испита испитивач одлучио да дода још један листић. Сендвичи су настављали да му падају бутером окренутим нагоре. («На то сам, према свему, осуђен до краја живота», рекао је. «То ће ме увек подсећати на то да нисам обичан човек већ гигантска флуктуација.») Два пута је присуствовао стварању великих ваздушних сочива («то су макроскопске флуктуације густине ваздуха» — неразумљиво ми је објаснио) и оба пута су та сочива палила шибицу у његовим рукама.

Сва чуда с којима се сукобљавао делио је на три групе: на пријатна, непријатна и неутрална. Сендвиче са бутером окренутим нагоре је сврставао у прву групу.

Сталну кијавицу, која је редовно и независно од времена отпочињала и завршавала се сваког првог у месецу сврставао је у другу групу. У трећу групу је сврставао разне природне појаве које су се дешавале у његовом присуству. Једном се у његовом присуству десило нарушавање другог закона термодмамике: вода у посуди са цвећем је изненада почела да прима топлоту од околног ваздуха и почела да кипи, а у соби је нападало иње. («После тога, знате ли, увек, као суманут, пре него што ћу да пијем воду, ја је обавезно пипнем прстом.») У његов шатор (он је често путовао) често су улетале лоптасте муње и сатима су остајале у њему. На крају се на то навикао и користио је лоптасте муње као лампе: читао је при њиховој светлости.

„Да ли знате шта је то метеорит?“ упитао ме изненада. Младост је склона да прави глупе шале и ја сам одговорио да су метеорити звезде које падају и које немају ништа заједничко са звездама које не падају.