Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Кад би знао, Алексеј“, рече он, „до које ми је мере све то дојадило, како бих желео да се раздрмам…“

„Узми од Жилина тегове“, посаветова му Биков. „Ти одлично знаш о чему говорим“, рече Јурковски.

„Нагађам“, прогунђа Биков. „Одавно већ нагађам.“

„И шта о свему томе… хм-хм… мислиш?“

„Неуморан старац“, рече Биков и затвори часопис. „Ти више немаш двадесет и пет година. Зашто стално летиш као жребе пред руду?“

Јура са задовољством поче да слуша.

„Зашто… хм-хм… пред руду?“ зачуди се Јурковски. „То ће бити потпуно безопасно проучавање…“

„А можда је доста?“ рече Биков. „Испрва потпуно безопасно улажење у пећину код пијавица, после безопасно свраћање смрт-планетолозима — узгред, како твоја јетра? — и на крају овај пиратски напад на Бамбергу.“

„Дозволи, али то је био мој дуг“, рече Јурковски.

„Твој дуг је био да позовеш директора на Тахмасиб, ми бисмо му овде заједничким снагама натрљали нос, припретили бисмо му да ћемо спалити рудник реактором, замолили бисмо раднике да нам предају гангстере и оне који пеку ракију — и све би се завршило без глупаве пуцњаве. Каква ти је то навика да увек идеш најопасниим путем?“

„Шта то значи «најопаснијим путем»?“ рече Јурковски. „Опасност је појам субјективан. Теби то изгледа опасно, а мени — не.“

„Одлично“, рече Биков. „Јурцање по Прстену Сатурна ми изгледа опасно. Зато га не дозвољавам.“

„Добро, добро“, рече Јурковски. „О томе ћемо још поразговарати.“ Љутито је наставио да прелистава извештај и поново се окренуо Бикову. „Понекад ме просто чудиш, Алексеј!“ изјави. „Кад бих наишао на човека који би те назвао кукавицом, ја бих га залепио за зид, али понекад бацим поглед на тебе, и…“ Поново је затресао главом и преврнуо још неколико страница извештаја који је стајао пред њим.

„Постоји будаласта храброст“, поучно рече Биков.

„А постоји и разумна храброст.“

„Разумна храброст — то је катахреза! Спајање неспојивих појмова; прим. прев.

«Мирноћа планинског потока, хладноћа летњег сунца», како говори Киплинг.

Безумљу храбрих ми певамо песму!…“

„Отпевали смо и — баста“, рече Биков. „У наше доба треба радити, а не певати. Ја не знам шта је то катахреза, али разумна храброст — то је једини вид храбрости који је прихватљив у наше доба. Без разних тамо… покојника. Коме је потребан покојник Јурковски?“

„Какав утилитаризам!“ узвикну Јурковски. „Нећу да кажем да сам у праву само ја!

Али не заборави да постоје људи различитих темперамената. Ето, мени, рецимо, опасне ситуације просто причињавају задовољство. Мени је досадно да живим тек овако! И, хвала богу, нисам само ја такав…“

„Знаш шта, Волођа“, рече Биков. „Следећи пут поведи са собом као капетана Баграта — ако дотле још буде жив — и лети с њим ако хоћеш и на само Сунце. А ја немам намеру да благосиљам таква твоја задовољства.“

Обојица љутито заћуташе. Јура настави да чита: «Промена кристалне решетке кадмијумског типа у зависности од температуре…» Зар је Биков у праву, помисли.

То је неправедно, ако је у праву. Тачно говоре они који кажу да је најпаметније — истовремено и најдосадније. .

Из командног одељења изиђе Жилин с листићем папира у руци. Приђе Бикову и рече полугласно:

„Ево, Алексеј Петровичу, ово Михаило Антонович предаје…“

„Шта је то?“ упита Биков.

„Програм кибернавигатора за лет од Јапета.“

„Добро, остави, погледаћу, „рече Биков.

Но, већ програм лета од Јапета, помисли Јура. Они ће одлетети још некуд, а мене више овде неће бити. Тужно погледа Жилина. Жилин је био у истој оној карираној кошуљи са заврнутим рукавима.

Јурковски изненада рече:

„Схвати ово, Алексеј. Ја сам већ стар. Кроз годину или најкасније две, ја ћу заувек остати на Земљи, као Дауге, као Миша… И можда је овај лет — моја последња шанса. Зашто нећеш да ме пустиш?…“

Жилин на врховима прстију прође кроз кајут-компанију и седе на диван.

„Нећу да те пустим не само због тога што је то опасно“, лагано рече Биков, „већ и због тога што је то бесмислено опасно. Но, Владимире, каква је то суманута идеја — вештачко порекло Прстенова Сатурна? То је старачки маразам, часна реч…“

„Ти си одувек био без маште, Алексеј“, суво рече Јурковски. „Космогонија Прстенова Сатурна није јасна и ја сматрам да моја хипотеза има исто такво право на постојање као и било која друга, да тако кажем, рационална. Ја не говорим о томе да свака хипотеза има своју научну вредност. Хипотеза мора да има и морално значење. Она мора да буди уобразиљу и тера људе да мисле…“