Аркадије Стругацки - Тахмасиб

Његове очи биле су затворене, на високом челу видела му се огромна модра чворуга.

„Узгред буди речено“, рече Јурковски, „одмах предајте све оружје које овде имате при себи. То вама говорим, бадаваџије! Од овог тренутка ће свако код кога буде пронађено оружје бити на месту стрељан. Дајем комесару Барабашу одговарајућа овлашћења за то.“

Жилин лагано обиђе сто, извуче из џепа пиштољ и пружи га Барабашу. Барабаш, загледавши се у најближег гангстера, убаци метак у цев. У тишини која је владала јасно се чуло како је шкљоцнуо затварач пиштоља. Око гангстера се створи празнина. Он побледе, извуче из задњег џепа панталона пиштољ и баци га на под. Бела ногом одбаци пиштољ у угао и окрену се младићу који је придржавао Ричардсона.

„Ти!“

Овај спусти Ричардсона и, смешкајући се, одмахну главом.

„Немам“, рече.

„Но, добро“, рече Јурковски. „Наредниче, помозите тим типовима да се разоружају.

Вратимо се нашем разговору. Прекинули су нас“, рече Џошуи. „Ви сте, чини ми се, говорили да се не мешам у ваше ствари, зар не?“

„Тако је“, рече Џошуа. „Ми смо слободни људи и сами смо пошли овамо, да бисмо зарадили. И не сметајте нам. Ми вама не сметамо, не сметајте ни ви нама.“

„Питање о томе ко коме смета за сада ћемо оставити по страни“, рече Јурковски.

„А сада хоћу нешто да вам испричам.“ Извукао је из џепа и бацио на сто неколико разнобојних каменчића који су се светлуцали. „Ово је таквозвани космички бисер“, рече он. „Ви га добро знате. То је обично драго и полудраго камење, које се овде, на Бамберги, током дужег времена подвргавало деловању космичког зрачења и ниских температура. Никаквих специјалних особина, ако не рачунамо леп сјај.

Богате даме га плаћају скупим парама и на томе се обогатила ваша компанија.

Користећи се потражњом тог камена, компанија зарађује.“

„И ми такође“, повикаше из гомиле.

„И ви такође“, сложи се Јурковски. „Али, ево у чему је ствар. За осам година постојања компаније на Бамберги је боравило по трогодишњем уговору око две хиљаде људи. А да ли знате колико их је од оних који су се вратили још увек живих? Мање од пет стотина. Просечна дужина живота радника после повратка није дужа од две године. Ви се три године овде на Бамберги килавите само ради тога да бисте после две године живи трунули на Земљи. То се дешава пре свега због тога што се на Бамберги нико не придржава наредбе Међународне комисије, која забрањује да се у вашем руднику ради више од шест сати дневно. На Земљи се само лечите, патите због тога што немате децу или рађате кретене. То је злочин компаније. Али сада не говоримо о компаниј и…“

„Причекајте“, реше Џошуа и подиже руку. „Дајте да и ја кажем неку реч. Све смо то ми већ чули. Нама је о томе пробио уши мистер комесар. Не знам како други, али мене се не тичу они који су умрли. Ја сам човек здрав и немам намеру да умрем.“

„Тачно“, зачу се из гомиле. „Нека слабићи умиру.“

„Деца или не, то је моја лична ствар. Излечићу се ја, а не ви. Хвала богу, ја сам пунолетан и ја одговарам за своје поступке. Нећу да слушам никакве говоре.

Ви сте одузели оружје гангстерима и ја говорим: правилно. Нађите оне који пеку ракију, затворите салон. Тачно?“ Он се окрете гомили. У гомили неодређено почеше да брундају. „Шта тамо мрмљате? Ја правилно говорим. Где то има — за чашицу два долара? Оне који примају мито уклоните. То ће такође бити правилно. А у мој посао се не мешајте. Ја сам овамо дошао да бих зарадио и ја зарађујем. Одлучио сам да отпочнем свој посао — и отпочећу га. И ваши говори ме се не тичу. За речи кућу не можеш да купиш…“

„Правилно, Џо!“ повикаше из гомиле.

„А, није правилно“, рече Јурковски. Наједном му лице поцрвене и он заурла: „Ви мислите да ћемо вам дати да цркнете? Ваше ствари, ваше ствари“, поново проговори својим нормалним гласом. „Вас овде, будале, има највише четири стотине. А нас је — четири милијарде. И ми нећемо да ви умрете. И ви нећете ни умрети. Добро, нећу говорити са вама о вашем духовном сиромаштву. Ви то, као што видим, не можете да схватите. То ће схватати тек ваша деца, ако их будете имали. Говорићу са вама језиком који вам је јасан и разумљив. Језиком закона. Човечанство је донело закон по коме се забрањује да човек самог себе тера у гроб. Закон, схватате ли?

Закон! По том закону ће и одговарати компанија, а ви запамтите ово: човечанству ваши рудници нису потребни. Рудници на Бамберги могу бити затворени сваког тренутка и кад се то деси, сви ће само одахнути. И имајте на уму: ако ме комесар МУКС-а извести о било каквом прекршају, свеједно каквом — прековремени рад, мито, алкохол, пуцњава — рудник ће бити затворен, а Бамберга ће бити помешана са космичком прашином. То је закон и ја вам то говорим у име човечанства.“