Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Но, па шта“, рече Ливингтон. „Била су и таква времена. Ја, разуме се, јесам песимиста. Зашто бих био оптимиста? Па и ви такође.“

„Ја нисам песимиста“, рече Бела. „Ја сам једноставно лош радник. Али време нишчих духом је прошло, Сем. Оно је давно прошло, како је то речено у тој истој Апокалипси.“

Врата се отворише и на прагу се појави висок човек са залисцима на глави и бледим, мало отеклим лицем. Бела поче да га разгледа. За секунду га препознаде.

То је био крај. Човек баци поглед на инжењера и уђе у собу. Сад је гледао само у Белу.

„Ја сам генерални инспектор МУКС-а“, рече он. „Моје презиме је Јурковски.“

Бела устаде. Инжењер такође с поштовањем устаде. За Јурковским у просторију уђе огромни, препланули човек у плавом комбинезону. Он само баци поглед на Белу и поче с пажњом да разгледа инжењера.

„Извините ме, молим вас“, рече инжењер и изађе. Врата за њим се затворише.

После неколико корачаја по ходнику, инжењер се заустави и замишљено звизну.

Затим извади цигарету и запали. Тако, помисли. Идеолошка борба на Бамберги улази у нову фазу. Треба хитно предузети одговарајуће мере.

Размишљајући тако корачао је ходником стално убрзавајући корак. У лифт је скоро утрчао. Кад је стигао на последњи спрат, оде у радио-станицу. Дежурни радиста га зачуђено погледа.

„Шта се десило, мистер Ливингтоне?“ упита.

Ливингтон превуче дланом преко мокрог чела.

„Добио сам лоше вести од куће“, рече. „Кад ће бити прва следећа радио-веза са Земљом?“

„Кроз пола сата“, рече радиста.

Ливингтон седе за сточић, истрже из нотеса лист папира и брзо написа радиограм.

„Пошаљите хитно, Мајкл“, рече он пружајући му лист. „То је веома важно.“

Радиста баци поглед на лист папира и зачуђено звизну. „Шта ће вам то сада?“

упита он. „Ко продаје Спаце Пеарл на крају године?“

„Хитно ми је потребан готов новац“, рече инжењер и изиђе.

Радиста стави лист папира испред себе и замисли се.

Јурковски је седео и лактом одмицао шаховску таблу. Жилин је седео по страни.

„Осрамотили сте се, друже Барабаш“, рече Јурковски тихо.

„Да“, рече Бела и прогута пљувачку.

„Да ли сте сазнали на који начин на Бамбергу стиже алкохол?“

„Нисам. Највероватније је да га производе овде, на Бамберги.“

„За последњих годину дана компанија је на Бамбергу послала четири транспорта пресоване целулозе. За какве је радове на Бамберги потребно толико целулозе?“

„Не знам“, рече Бела. „Не знам, одиста.“

„Ја такође не знам. Од целулозе дестилишу алкохол, друже Барабаш. То је јасно чак и јежу.“

Бела је ћутао.

„Ко на Бамберги има оружје?“ упита Јурковски.

„Не знам“, рече Бела. „Нисам успео да сазнам. Али оружје ипак постоји?“

„Да.“

„Ко одобрава прековремени рад?“

„Нико га не забрањује.“

„Да ли сте се обраћали директору?“

Бела згрчи руке.

„Том ништавилу сам се обраћао двадесет пута. Он не жели да чује ни за шта. Он ништа не види, ништа не чује и ништа не разуме. Њему је криво што имамо лоше изворе информација. Знате шта, Владимире Сергејевичу, или ме пошаљите одавде до сто ђавола или ми дајте овлашћење да стрељам гадове. Ја ништа не могу да урадим. Убеђивао сам. Молио сам. Претио сам. То је камен. За све раднике је комесар МУКС-а црвено страшило. Нико не жели да разговара са мном. I don’t know nothing and it’s no damn business of yours. [2] Ништа не знам и не трпајте ваш нос у те ствари; прим. прев. Њих се не тиче међународно радно законодавство. Ја више овако не могу. Да ли сте видели плакате на зидовима?“

Јурковски га замишљено погледа вртећи у прстима белог коња.

„Овде немам на кога да се ослоним“, настави Бела. „Или су то бандити или ђубре које машта само о томе да напуни џепове, и не тиче их се ништа да ли ће после тога црћи или не. Јер код њих прави људи овамо неће доћи. Иду отпаци, несрећници. Лумп. Свако вече ми се руке тресу од тога. Ја не могу да спавам.

Прекјуче су ме позвали да потпишем записник о несрећном случају. Одбио сам: било је јасно да су човеку аутогеним апаратом исекли скафандер. Тада је тај подлац, секретар синдиката, рекао да ће се жалити на мене. Пре месец дана су се на Бамберги појавиле и одмах изјутра без трага нестале три девојке. Идем директору, а тај подлац ми се смеје у лице: «Ви имате халуцинације, мистер комесару, време је да се вратите својој жени, ви већ сањате девојке». На крају крајева, на мене су три пута и пуцали. Да, да, знам да се ни једна будала није решавала да ме погоди. Али од тога ми није лакше. И помислите само да су ме овамо посадили да чувам живот и здравље тих будала! Нека иду сви они у…“