Аркадије Стругацки - Тахмасиб

Сад је Бродвеј био празан и полумрачан. Бела скрете у један од ходника. С леве и десне стране су се налазила истоветна врата. То су биле кабине за становање.

Све је мирисало на дуван и колоњску воду. У једној соби Бела угледа човека који је лежао на кревету и уђе. Лице човеково било је покривено фластером. Једино око које се видело тужно је посматрало ниску таваницу.

„Шта је с тобом, Џошуа?“ упита Бела прилазећи. Тужно Џошуино око окрете се к њему.

„Лежим“, рече Џошуа. „Требало би да будем, у руднику, а ја лежим. И сваког тренутка губим гомилу новца. Бојим се и да израчунам колико губим.“

„Ко те је тукао?“

„Одакле да знам?“ одговори Џошуа. „Напио сам се јуче, тако да се ничега не сећам. Ђаво ме навео… Читавих месец дана сам издржао. А сад сам пропио дневну зараду, лежим и лежаћу овако.“ Поново се тужно загледа у таваницу.

„Да“, рече Бела.

Но, шта да урадиш с њим, помисли. Убеђивати га да је штетно пити — то зна и он сам. Кад устане, остајаће у руднику и по петнаест часова дневно да би надокнадио оно што је изгубио. А после ће се вратити на Земљу и имаће прогресивну парализу и никад неће имати децу или ће му жена рађати само кретене.

„Да ли знаш да је опасно радити више од шест часова дневно у окну?“ упита Бела.

„Идите, знате куд“, тихо рече Џошуа. „То вас се не тиче. Нећете ви да радите.“

Бела уздахну и рече:

„Но па шта, опорављај се.“

„Хвала, мистер комесару“, прогунђа Џошуа. „Не брините се ви о томе. Боље би било да се побринете да затворе салон. Да пронађу и покажњавају оне који пеку ракију.“

„Добро“, рече Бела. „Покушаћу.“

Ето, мислио је, полазећи у своје просторије. А покушај да затвориш салон и — он ће сам урлати на митингу да се комунисти опет трпају у ствари које их се не тичу. Нема излаза из тог круга. Никаквог излаза.

Уђе у своју собу и виде да у њој седи инжењер Семјуел Ливингтон. Инжењер је читао старе новине и јео сендвиче. На столу испред њега се налазила шаховска табла с постављеним фигурама. Бела се поздрави и уморно седе за сто.

„Да одиграмо?“ предложи инжењер.

„Сад, само да погледам шта су ми послали.“

Бела отвори пошиљке. У три су се налазиле књиге, а у четвртој писма од мајке и неколико разгледница с панорамом Нове Пеште. На столу је лежао још један коверат роза боје. Бела је знао шта се у њему налази, али га ипак отвори: „Мистер комесару! Губи се у вражју матер. Не мути воду док си читав. Добронамерни људи.“ Бела уздахну и остави цедуљу.

„Почни“, рече.

„Инжењер помери пешака.“

„Поново непријатности?“ упита.

„Да.“

Ћутке је одиграо одбрану Каро-Кан. Инжењер је добио извесно позиционо преимућство. Бела узе сендвич и поче замишљено да жваће гледајући на плочу.

„Знате ли, Бела“, рече инжењер, „кад вас први пут будем видео веселог, ја ћу рећи да сам изгубио идеолошки рат.“

„Видећете још“, рече Бела, без неке наде у гласу. „Не“, рече инжењер. „Ви сте пропали. Погледајте око себе и видећете да сте пропали.“

„Ја?“ упита Бела. „Или ми?“

„Сви ви са вашим комунизмом. У нашем свету људи не могу да буду идеалисти.“

„Но, то су нам за последњих сто година говорили најмање двадесетак пута.“

„Шах“, рече инжењер. „Правилно су вам говорили. Нешто су, разуме се, и потценили и због тога су често говорили глупости. Смешно је било говорити да ћете поклекнути пред војном силом или да ћете изгубити у привредном такмичењу.

Свака јака влада и свака довољно богата држава у наше доба је непобедива у војном и привредном погледу. Да, да, комунизам је као привредни систем победио, то је јасно. Где су сада прослављене империје Моргана, Рокфелера, Крупа и осталих тамо Мицуија и Мицубисија? Све су нестале и већ заборављене. Остали су јадни остаци, као што је наша Спаце Пеарл, солидна предузећа за производњу луксузних мадраца уског профила… па и она су принуђена да се прикривају паролама општег благостања. Још једном шах. И неколико милиона упорних власника хотела, агената за продају некретнина, тужних занатлија. Све је то осуђено на пропаст. Све се то држи само благодарећи томе што у обе Америке још постоји новац. Али ви сте стигли у ћорсокак. Постоји сила коју чак ни ви нисте у стању да победите. То је малограђанштина. Мали, ситан човек. Малограђани не могу да се победе силом, јер би због тога морали физички да се униште. Они не могу да буду побеђени идејом, јер малограђанштина органски не подноси никакве идеје.“

„Да ли сте некад били у некој комунистичкој држави, Сем?“