Аркадије Стругацки - Тахмасиб

А ускоро ћемо угледати друге људе… Сасвим друге… Труле, прљаве… Горе од марсовских пијавица… Ти их, разуме се, нећеш видети, а ја ћу морати…“

Затворио је очи. „Јура… Извини, али можда ћу овде заспати… Узео сам. .

лек… Ако заспим… иди… код мене да спаваш…“

Бела Барабас је прекорачио преко комингса и затворио врата за собом. На вратима се налазила таблица од пластике: Тхе цхиеф манагер оф Бамберга минес. Спаце Пеарл Лимитед. Главни директор рудника Бамберге. Бисер Свемира СОЈ; прим. прев.

Таблица је била располовљена. Још јуче је била читава. Метак је погодио у доњи леви угао и пукотина је пролазила кроз велико слово «Б». Подли никоговић, помисли Бела. Уверавам вас да у рудницима нико нема оружја. Само ви, мистер Барабас, и полицајци, имате га. Немам га чак ни ја. Свиња.

Ходник је био пуст. Испред врата је висио плакат: НЕ ЗАБОРАВИ ДА СИ И ТИ ДЕОНИЧАР. ИНТЕРЕСИ КОМПАНИИЈЕ — ТВОЈИ СУ ИНТЕРЕСИ.

Бела се ухвати за главу, затвори очи и извесно време је стајао тако, не мичући се. Боже мој, помисли. Кад ће се све то завршити? Кад ће ме опозвати одавде? Но, какав сам ја комесар? Ја у ствари ништа не могу. Више немам снаге. Да ли ме схватате? Немам више снаге.

Опозовите ме одавде, молим вас. Да, ја се стидим, и тако даље. Али, ја више не могу…

Негде су се залупила врата. Бела опусти руке и пође ходником. Поред рекламних проспеката на зиду, који су му већ одавно дојадили. Поред затворених кабина инжењера. Поред високих уских врата полицијског одељења. Интересантно, у кога су то могли да пуцају на спрату администрације? Разуме се, мени неће рећи ко је пуцао. Али можда ће ми поћи за руком да сазнам у кога су пуцали? Бела уђе у полицију. За столом је, подупревши се руком о образ, дремао наредник Хигинс, начелник полиције, један од три полицајца рудника Бамберге. На столу пред Хигинсом налазио се микрофон, са десне стране радио-станица, са леве стране часопис.

„Добар дан, Хигинсе“, рече Бела.

Хигинс отвори очи.

„Добар дан, мистер Барабаш.“

Глас му је био дубок али помало сипљив.

„Има ли шта ново, Хигинсе?“

„Стигла је Геја“, рече Хигинс. „Донели су пошту. Жена пише да се досађује. Као да мени овде није досадно. И ви имате четири пошиљке. Рекао сам да вам их однесу. Мислио сам да сте у вашем кабинету.“

„Хвала, Хигинсе. Да ли знате ко је данас пуцао на овом спрату?“

Хигинс се замисли.

„Нешто се не сећам да су данас пуцали на овом спрату“, рече.

„А синоћ? Или ноћас?“

Хигинс преко воље одговори:

„Ноћас је неко пуцао у инжењера Мајера.“

„То вам је рекао сам Мајер?“ упита Барабаш.

„Ја нисам био овде. Дежурао сам у сауни.“

„Видите ли, Хигинсе“, рече Барабаш. „Ја сам сада био код управника. Управник ме је по десети пут уверавао да овде оружје имате само ви, полицајци.“

„То је вероватно.“

„Значи, онда је у Мајера пуцао неко од ваших потчињених?“

„Не бих рекао“, рече Хигинс. „Том је био са мном у сауни, а Конрад… Зашто би Конрад пуцао у инжењера?“

„Значи, оружје има још неко?“

„Ја га нисам видео, мистер Барабаш, то друго оружје. Кад бих га видео, одузео бих га. Због тога што је оружје забрањено. Али ја га нисам видео.“

Бели је наједном све постало свеједно.

„Добро“, рече равнодушно. „На крају крајева, пазити да се сви придржавају постојећих закона — та ствар је ваша, а не моја. Моја је ствар да информишем МУКС о томе како ви излазите на крај са вашим обавезама.“

Окренуо се и изишао.

Спустио се лифтом на други спрат и прошао кроз салон. У салону није било никога.

Крај зидова су жућкастим сијалицама светлуцали аутомати. Да се напијем, помисли Бела. Напити се као свиња, лећи у кревет и одспавати два дана. А после устати и поново се напити. Прође кроз салон и пође дугим, широким ходником. Ходник се називао Бродвеј и пружао се од салона до купатила. Ту су се такође налазили плакати који су напомињали да су «интереси компаније — твоји интереси», висили су програми биоскопа за следећу декаду, билтени берзе, таблице лутрије, висиле су таблице за утакмице у безболу и баскетболу које су се одржавале на Земљи и за такмичења у боксу и слободном рвању која су се одржавала овде, на Бамберги.

На Бродвеј су излазила врата оба биоскопа и библиотеке. Спортска сала и црква су биле спрат ниже. Увече је по Бродвеју било немогуће пробити се и све је било осветљено разнобојним светлостима бесмислених реклама. Уосталом, и не баш тако бесмисленим — оне су сваке вечери напомињале раднику шта га чека на Земији кад се врати кући с пуним џеповима пара.