Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Готово“, рече Езра и искључи екран.

Костја се вешто спусти на под.

„Осовина више не мора да се држи“, рече. „Свлачите се, почиње пријем.“

„Шта је то?“ упита Јурковски.

Костја однекуд иза пулта извуче кутију с пилулама. „Послужите се“, рече он. „То, разуме се, није чоколада, али је зато корисно.“

Езра приђе и ћутке узе две пилуле. Једну пружи Јури. Јура неодлучно погледа Јурковског.

„Питам, шта је то?“ упита Јурковски.

„Гама-радиофаг“, објасни Костја. Бацио је поглед на Јуру. „Једите, једите младићу“, рече. „Сада сте добили четири рендгена, а то није шала.“

„Да“, рече Јурковски. „То је тачно.“

Пружи руку према кутији. Јура стави пилулу у уста. Била је веома горка.

„Чиме можемо да будемо корисни генералном инспектору?“ упита Костја стављајући кутију назад на пулт.

„Ја сам у ствари… хм-хм… хтео да присуствујем експерименту“, рече Јурковски, „а истовремено… хм-хм… да видим каква је ситуација на станици… потребе радника… жалбе најзад… Шта? Ево, видим да је лабораторија лоше заштићена од зрачења… Тесно. Лоша аутоматизација, застарела опрема… Шта?“

Костја уздахнувши рече:

„Да, то је истина, горка истина као гама-радиофаг. Али, ако ме упитате на шта се жалим, ја ћу морати да вам одговорим да се не жалим ни на шта. Разуме се, жалби има. Како би у овом свету могло без жалби? Али то нису наше жалбе, то су жалбе на нас. И, морате се сложити са мном да би било смешно када би вама, генералном инспектору, почео да причам о томе због чега се жале на нас. Узгред, да вам се можда не једе? Добро је што нећете. Покушајте да пронађете било шта за јело у нашем подруму… Најближи танкер са храном ће стићи или вечерас или сутра, и то је, верујте ми, веома тужно, јер су физичари навикли да једу сваки дан и никакве грешке у снабдевању не могу да их одуче од тога. Но, а ако хоћете озбиљно да чујете моје мишљење о жалбама, онда ћу вам рећи кратко и јасно, као девојци коју волим: ти дипломирани којекаквовићи из нашег драгог МУКС-а се увек жале на нешто. Ако радимо брзо, они се жале да радимо брзо и да брзо уништавамо драгоцену уникатну опрему, да нам стално све пропада и да они ништа не могу да стигну да ураде. А ако радимо споро… Уосталом, шта говорим? Још се није нашао неко ко би се жалио на то да радимо споро. Узгред буди речено, Владимире Сергејевичу, ви сте били одличан планетолог, ми смо сви учили по вашим књигама и разним тамо извештајима! Зашто сте дошли у МУКС, и то још као генерални инспектор?“

Јурковски запрепашћено погледа Костју. Јура се скупи, очекујући експлозију, гром. Езра је стајао и потпуно равнодушно трептао својим крављим трепавицама.

„Хм-хм-хм…“ намрштивши се отезао је Јурковски. „А зашто да не?“

„Ја ћу вам објаснити зашто не“, рече Костја ударајући га прстом у груди. „Ви сте добар научник, ви сте стваралац савремене планетологије! Из вас је од самог детињства избијао гејзир идеја! Да гигантске планете морају да имају прстенове, да планете могу да се кондензују без централне светлости, да су Прстенови Сатурна вештачког порекла, упитајте Езру ко је све то измислио? Езра ће вам рећи: «Јурковски!» И ви сте се одрекли свега тога, предали сте то у руке разним тамо неспретњаковићима, а сами сте постали «којекаквовић»!“

„Но, шта вам је!“ рече Јурковски доброћудно. „Ја сам само… хм-хм… обичан научник…“

„Били сте обичан научник. А сада сте, извините за израз, обичан генерални инспектор! Но, реците ми озбиљно: зашто сте дошли овамо? Нити можете нешто да ме упитате нити да ме посаветујете, а да и не говоримо о помоћи. Но, рецимо, ја ћу вас, реда ради, повести из лабораторије у лабораторију и ми ћемо корачати као два месечара и уступаћемо пут један другом пред сваким вратима. И учтиво ћемо ћутати, јер ви не знате како да питате, а ја не знам како да одговорим. Потребно је сакупити свих двадесет и седам људи да би се сазнало шта се ради на станици, а двадесет и седморо овамо не може да се стисне чак ни из поштовања према генералном инспектору, јер је овде тесно, један чак живи у лифту…“

„Ви погрешно мислите… хм-хм… да мене то радује“, званичним гласом га прекиде Јурковски. „Притом мислим на такву пренасељеност… хм-хм… станице. Уколико се не варам, станица је прорачуната на посаду од пет гравиметриста. И када бисте се ви, као руководилац станице, придржавали постојећих упутстава МУКС-а…“

„Па, Владимире Сергејевичу!“ весело узвикну Костја. „Друже генерални инспекторе!

Људи хоће да раде! Да ли гравиметристи хоће да раде? Хоће. Релативисти? Такође хоће. И не говорим о космогонистима, који су се овамо угурали преко мог леша. А на Земљи се налази још једно сто педесет људи који горе од нестрпљења.