Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Добро вече, момци“, рече. „Ужасно ми се пије чај.“

„Чај, то није лоше“, живну Биков.

„Ако је чај, нека буде чај“, рече Јурковски и поче да сређује своје папире.

Капетан и навигатор поставише сто, Михаило Антонович стави слатко у чинијице, а Биков свима нали чај.

„А где је Јурик?“ упита Михаило Антонович.

„Спава“, одговори Биков.

„А Вањуша?“

„Дежура“, одговори Биков.

„Но, добро“, рече Михаило Антонович. Отпи мало чаја, зажмири и рече: „Никада, момци, не пристаните да пишете мемоаре. То је досадан посао, и те како досадан!“

„А ти више измишљај“, посаветова Биков.

„Како то?“

„Као у романима. Млада Марсовка је затворила очи и нагнула се према мени с полуотвореним устима. Ја сам је страшно загрлио.“

„Целу“, додаде Јурковски. Михаило Антонович поцрвене.

„Пази, поцрвенела је стара гњида“, рече Јурковски.

„Значи, нешто је и било, а, Миша?“ Биков се зацени од смеха и загрцну чајем.

„Фуј!“ рече Михаило Антонович. „Срам вас било!“ Замисли се и наједном изјави:

„А знате шта, децо? Пљунућу на те мемоаре. Но, шта могу да ми ураде због тога?“

„Ти нам објасни нешто друго“, рече Биков. „Како да утичемо на Јуру?“

Михаило Антонович се преплаши.

„А шта се десило? Да није урадио нешто?“

„За сада још није. Али Владимир сматра да на њега треба утицати.“

„Ми на њега, уколико се не варам, ионако утичемо. Од Вање се не одваја, а у тебе је, Волођењка, просто заљубљен. Најмање је већ двадесет пута причао о томе како си за пијавицама ушао у пећину.“

Биков диже главу.

„За каквим то пијавицама?“ упита.

Михаило Антонович поче да се као кривац врпољи.

„Ах, то су бајке“, рече Јурковски не трепнувши. „То је било још… хм-хм… давно. Поставља се питање: како утицати на Јуру? Дечку се пружа јединствена шанса да види свет бољих људи. Са наше стране би било једноставно… хм-хм.“

„Видиш ли, Волођа“, рече Михаило Антонович, „Јура је диван дечко. Њега су добра васпитали у школи. Он има све… како да кажем… основе доброг човека. Схвати, Волођа, Јура више никада неће заменити добро за зло.“

„Прави човек“, реско рече Јурковски, „поседује и широке хоризонте.“

„Правилно, Волођа“, рече Михаило Антонович. „Ето, и Јура…“

„Правог човека формирају само прави људи, радници, и само прави живот, пунокрван и тежак.“

„Али, и наш Јурик…“

„Ми морамо да искористимо случај и покажемо Јури праве људе у правом, тешком животу…“

„Правилно, Волођа, и ја сам уверен да ће Јурик…“

„Извини, Михаило, али ја још нисам завршио. Сутра ћемо бити веома близу Ејномеје. Да ли знате шта је то Ејномеја.“

„Како да не?“ рече Михаило Антонович. „Астероид, велика полуоса — два и шездесет и четири дела астрономске јединице, ексцентрицитет…“

„Не мислим на то“, нестрпљиво га прекиде Јурковски. „Да ли знате да на Ејномеји већ три године ради јединствена на свету физичка станица за истраживање гравитације?“

„Како да не“, рече Михаило Антонович. „Па тамо је…“

„Људи тамо раде у изузетно тешким условима“, настави Јурковски с одушевљењем.

Биков га пажљиво погледа. „Двадесет пет људи, чврсти као дијаманти, паметни, храбри, ја бих чак рекао — безумно храбри! Цвет човечанства! Ето, то је дивна прилика да упознамо дечака са правим животом!“

Биков је ћутао. Михаило Антонович рече забринуто: „Дивна мисао, Волођа, али то је…“

„И баш сада, они се спремају да изврше интересантан експеримент. Они проучавају ширење гравитационих таласа. Да ли знате шта је то смрт-планета? Комад стене, који се у потребном тренутку у целости претвара у зрачење! Необично поучан призор!“

Биков је ћутао. Ћутао је и Михаило Антонович.

„Видети праве људе у процесу правог рада — зар то није дивно?“

Биков је ћутао.

„Ја мислим да ће то бити веома корисно нашем стажисти“, рече Јурковски и додаде блажим тоном: „Чак ни ја не бих имао ништа против тога да бацим поглед на то.

Одавно ме интересују услови рада смрт-планетолога.“

Биков најзад проговори.

„Па шта“, рекао је. „Одиста, није неинтересантно.“

„Уверавам те, Алексеј!“ узвикну Јурковски. „Ја мислим да ћемо тамо сигурно свратити, зар не?“

„М-да“, неодређено промрмља Биков, и загледа се у Јурковског.

„Но, дивно“, рече Јурковски. Баци поглед на Бикова и упита: „Тебе нешто збуњује, Алексеј?“

„Ево шта мене збуњује“, рече Биков. „У мојој маршрути се налази Марс. У маршрути имам Бамбергу са тим прљавим коповима. Имам и неколико сапутника Сатурна. Постоји и систем Јупитера. И још којешта. Али једне ствари тамо нема.