Аркадије Стругацки - Тахмасиб

Вибрације су постајале све јаче и јаче, а онда слабије, да би поново постале још.

јаче. Јура замисли Тахмасиб, километарску цигару од титанских једињења, која је личила на огромну чашу. Сада, дуж целог тела брода, од врха па до крме, као таласи пролазе вибрације. Час су јаче, час слабије… Ту човек не мора да буде не знам како осетљив да би видео шта је шта… Кад би тако почео да вибрира, рецимо, окситански прибор — све би било јасно — треба регулисати компресор или барем променити пламеник. Јура је јасно осетио да се брод окренуо на страну — то се осећало по притиску на стопало. Тахмасиб се окренуо испрва лагано, а затим су почели и трзаји; од сваког трзаја човеку се тресла глава и све што се налазило у њој… Шта је то, мисли Јура, ослањајући се на рагастов. Шта је то код њих, тамо, а?… И тог тренутка, у страшној тишини, зачуше се кораци. Лагани, уверени, непознати кораци; а можда их Јура једноставно није препознао. Он погледа дуж ходника — а кораци се стално приближаваху — и наједном се иза заокрета појави Жилин у радном комбинезону, с апаратом за пробе на грудима. Лице му је било озбиљно и као да је било нечим незадовољно, а на очи му је падао прамен светле косе. Он приђе Јури и лупивши га руком по коленима, рече: „И?“

Хтео је да уђе у вакуум-одсек. Јура отвори и затвори уста, али ногу не склони.

То је био Жилин, драги и дуго очекивани Жилин, али Јура ногу не склони већ га уместо тога упита:

„Шта је то?“

Хтео је то да каже немарно, али му глас задрхта и утисак је био покварен.

„А шта може да буде“, процеди Жилин. „Пусти ме“, рече. „Морам да узмем нешто…“

У Јуриној глави је била каша и у тој каши је од свих Јуриних принципа остало читаво само упутство.

„Причекај, Вања“, промрмља он и притисну дугме позива.

Капетан није одговарао.

„Јура“, рече Жилин. „Шта је то с тобом, брате? Пусти ме, оставио сам у скафандеру…“

„Не могу“, рече Јура и облизну усне. „Како, могу?… Сад ће се јавити капетан…“

„А ако се не јави?“

„Зашто се не би јавио?“ Јура погледа Жилина округлим очима и наједном га ухвати за рукав. „Шта се десило?“

„Ништа се није десило.“ Жилин се наједном осмехну. „Значи, нећеш ме пустити?“

Јура одречно одмахну главом.

„Па не може тако, Вања… Ти мораш да ме схватиш!“ Прешао је на ти од сувишка осећања; плакало му се, а истовремено се осећао и добро и мирно, мада је знао да ни у ком случају неће пустити Жилина. „Па ти си и сам био стажиста…“

„Да“, неодређено отеже Жилин разгледајући га. Придржавамо се слова и духа упутства?

„Не знам…“ промрмља Јура. Било га је срамота, а знао је да ногу неће спустити. Ако одиста мораш да уђеш, онда не треба да стојиш тако — у мислима се обраћао Жилину. Удри ме у зубе и узми оно што ти је потребно.

„Капетан Биков слуша“, одјекну из радиофона. Јура још никако није могао да се сабере.

„Алексеј Петровичу“, рече Жилин у радиофон. „Ја хоћу да прођем у вакуум-одсек, а стажиста ме не пушта.“

„Шта ти је потребно у вакуум-одсеку?“ заинтересова се Биков.

„Оставио сам тамо сиријус прошли пут… У скафандеру сам га заборавио…“

„Тако“, рече Биков. „Стажисто Бородине, пустите инжењера Жилина.“

Биков се искључи. Јура с олакшањем склони ногу. Он тек тада примети да брод више не вибрира. Жилин га нежно погледа и лупи по рамену.

„Вања, не љутите се, молим вас…“ промрмља Јура.

„Напротив!“ рече Жилин. „Било је тако интересантно посматрати те.“

„У мојој глави је права каша…“

„Тако, тако…“ Жилин се заустави пред својим скафандером. „За такве случајеве се и праве упутства. Добра ствар, зар не?“

„Не знам. Престао сам да схватам некако. Никако не могу да повежем ствари. Шта се десило?“

„Шта је могло да се деси?“ упита кроз зубе. „Вештачка исхрана. Таблете уместо котлета. Школска узбуна, стажисто Бородине, само то и ништа друго. Рутинска, не ређа од један до два пута за време сваког лета. Ради проверавања познавања упутстава. Велика је то ствар — упутство!“ Извукао је из свог скафандера бели цилиндар дебљине прста и бесно спустио роло. „Морам да побегнем одавде, Јура.

Да побегнем док ми све није дојадило.“

Јура дубоко уздахну и баци поглед у ходник. Црвене сијалице више нису светлеле.

Под више није вибрирао. Јура је видео како је из кајуте изишао Јурковски, погледао према њему, величанствено климнуо главом и лагано корачајући нестао иза заокрета.

Жилин прогунђа:

„Риба тражи дубину, а човек иде тамо где је горе… Да ли си ме схватио, Јура?