Аркадије Стругацки - Тахмасиб

Жилин је замишљено слушао, пажљиво цртајући на папиру огромни интеграл од нуле до бесконачности.

„Они увек имају гомилу слободног времена“, настави Јура, „и никад не знају шта да раде с тим временом. Возе се колима у огромном великом друштву и човеку се гади да гледа како то идиотски раде. Прво по печурке, после иду у кафе и једу — тек онако, од беспослице — затим почињу да јуре по путовима, само по оним најбољим и најуреднијим, где је све сигурно и безбедно, где су аутомати за поправку и мотели, и где се све што хоћеш налази под руком. Најзад се сакупе у некој вили и тамо опет ништа не раде, чак и не разговарају. Рецимо пребирају своје одвратне печурке и свађају се око тога која је печурка које врсте. А ако случајно почну да говоре о нечем озбиљном — тада најбоље одмах бежи! Зашто их, видите ли, до сада још никако не пуштају у космос. А кад би их човек запитао шта ће им то — ништа не би умели да одговоре паметно, само би почели да нешто мрмљају о својим правима. Ужас божји колико воле да говоре о својим правима.

Али најодвратније код њих јесте то што они увек имају масу слободног времена и што га уништавају. Ја овде на Тахмасибу не знам шта да радим од беспослице, једва чекам да почнем да радим. Они би се овде осећали као риба у води…“

Јура изгуби нит и заћута. Жилин је и даље цртао свој интеграл, а лице му је због нечега постало тужно. Онда рече:

„А какве везе има с тим капетан Биков?“

„Јура се сети од чега је почео.“

„Алексеј Петрович“, неодлучно поче, „он је некако досадан…“

Жилин климну главом.

„Тако сам и мислио“, рече. „Али ти грешиш, драги мој, ако све трпаш на једну гомилу — и Бикова и оне који обожавају безбедне јурњаве по друмовима…“

„Ја уопште нисам ни мислио на то… Схватам те. Пази. Биков воли свој посао — то је број један. Не може себе да замисли на неком другом месту — то је број два. А осим тога, Алексеј Петрович ради чак и онда када чита новине и часописе у својој фотељи. Никад ниси размишљао о томе?“

„Не, нисам…“

„А требало би. Знаш ли у чему се састоји рад Бикова? Увек бити спреман. То је тежак посао. Посао који изнурује. Треба бити Биков да би човек могао све то да издржи. Треба се навићи на сталну напрегнутост, на стање сталне спремности. Да ли ме схваташ?“

„Не знам… Ако је одиста тако…“

„У томе и јесте ствар што је то одиста тако! Он је војник космоса. Њему човек може само да завиди, Јура, јер је он нашао главно у себи и у свету. Он је потребан, неопходан и незаменљив. Да ли ме сада схваташ?“

Јура ћутке неодлучно климну главом. Пред њим се појављивала слика која му је дојадила — прослављени капетан у патикама и пругастим чарапама у пози малограђанина у својој омиљеној фотељи.

„Ја знам, тебе је освојио Владимир Сергејевич. Но, па шта, то је сасвим разумљиво. С једне стране Јурковски, који сматра да је живот — непотребно мување и који сматра да треба користити погодан случај да би се испразнио у вулканској експлозији. Са друге стране Биков, који сматра да је прави живот у сталној напетости; он не признаје никакве случајеве, зато што је унапред припремљен за све могућности, и за њега не постоји изненађење… Али постоји и трећа страна ствари. Замисли, Јура“, Жилин стави дланове на сто и завали се у фотељи, „огромну зграду људске културе: све што је човек створио, што је одузео природи и што је створио онако како то природа није могла. Величанствену зграду! Граде је људи који одлично познају свој посао и који га много воле. На пример, Јурковски, Биков… Таквих људи је за сада мање него осталих. А други — то су они на којима стоји зграда. Такозвани мали људи. Просто поштени људи, који можда и не знају шта воле а шта не. Не знају, нису имали случај да сазнају шта могу, шта не могу. Они једноставно поштено раде тамо где их је поставио живот. То су углавном они који држе на својим раменима дворац Мисли и Духа. Од девет до петнаест држе на својим леђима, а онда иду по печурке.“ Жилин заћута.

„Разуме се, хтео би свако да гради. Хтео би, и те како би хтео, брате. То ће обавезно једном и бити. Али за то је потребно време. И снага. Треба се тек борити за то…“

Јура је мислио. Нешто је било у Ивановим речима. Нешто на шта није био навикнут.

То је требало тек схватити.

Жилин забаци руке под главу.

„Сећам се једне ствари“, проговори. Гледао је право у лампу, а зенице су му изгледале као тачке. „Имао сам друга који се звао Тоља. Заједно смо учили у школи. Он је увек био неприметан и стално радио некакве ситнице. Правио је некакве свеске, лепио кутије. Волео је да повезује старе, много пута прочитане књиге. Добричина је био велика, таква добричина, да чак ни увредљиве шале није схватао. Прихватао их је некако чудновато и, по нашем мишљењу, дивље. Бациш му, рецимо, у кревет тритона, а он га извуче и почне дуго да га гледа. Ми се око њега смејемо, а он га разгледа и на крају каже: «Јадниче» — и однесе га у рибњак. После је одрастао и постао статистичар. Сви знамо да је то посао тих и неприметан и сви смо сматрали да наш Тоља за друго и није способан. Радио је поштено, без неког ентузијазма, али савесно. Ми смо летели на Јупитер, проучавали вечити лед, градили нове фабрике, а он је седео у својој установи и рачунао на машинама које сам није измислио ни конструисао. Образац малог човека; могао би да га обложиш ватом и трпаш у музеј под стаклено звоно, с натписом: ТИПИЧНИ САМОЗАДОВОЉИНИ ЧОВЕК С КРАЈА ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА.