Аркадије Стругацки - Тахмасиб

Брод се тресао, била је тишина, целом дужином ходника су под таваницом гореле црвене сигналне сијалице за опасност. Јура се ослони леђима о рагастов врата упревши се ногама о супротну страну. На тај начин преградио је врата; сад је у одсек могло да се уђе само ако би га неко оборио с ногу. Било је необично читати то место у инструкцији, где је наређивано како се за време узбуне мора чувати вакуум-одсек. Од кога га чувати? Зашто? За време узбуне у вакуум-одсек је имао право да уђе само онај човек — члан посаде или путник — за кога је капетан лично издавао наређење: «Пропустити». Због тога је у рагастов врата био инсталиран радиофон, који је стално радио на таласној дужини капетанског радиофона. Јура баци поглед на радиофон и сети се да то још није урадио. Брзо притисну дугме.

„Слушам“, зачу се глас Бикова. Глас је, као и увек, био шкрипав и равнодушан.

„Стажиста Бородин је заузео своје место по распореду“, извести Јура.

„Добро“, рече Биков и искључи радиофон.

Јура љутито погледа радиофон и рече шкрипавим гласом: «Добро». Дрво — помисли и исплази језик. Брод се уто трже и он се умало не уједе за језик. Постиђено се осврте, а затим му у главу дође мисао: а шта ако је свезнајући Биков намерно тргао брод да би стажиста угризао језик? Лако је могао да замисли како то Биков ради. Сигурно му живот није био лак, помисли Јура. Сигурно га је живот мучио и ломио, све док са њега није смакао опну свих емоција, које у ствари и нису потребне, али без којих човек није човек већ дрво. Жилин је једном приликом рекао да се са годинама човек мења само у једној јединој ствари — постаје стрпљивији. На Бикова се то, према свему, не односи…

Брод се поново трже и Јура покуша да заузме стабилнији положај. Никако није могао да схвати шта се дешава. На напад метеорита све ово није много личило, а још мање на неки судар. Мишка Ушаков је рекао да је опасност у космосу исто што и ударац мача — од њега се или одмах умире или се уопште не умире… То је изјавио Мишка Ушаков, који је у космосу био само на варилачкој пракси и који о космосу говори терминима детективских романа…

Јури је већ била утрнула нога, и он је промени. На таваници ходника су још гореле црвене сијалице. Јура се стално трудио да се присети на шта га оне подсећају и никако није успевао. Али био је више него сигуран да је са црвеним светлима била повезана нека непријатна успомена. Кад би барем неко дошао, помисли. Кад би могао да упита шта се десило, шта може да очекује… Погледа на дугме позива. Да га притисне и обрати се Бикову:» Друже капетане, молим да ми објасните задатак…» Затим је замислио колико је стажиста, мокрих од узбуђења, стајало ту наслонивши се ногама на рагастов; страшне ствари су преживљавали, трудили се да схвате шта се дешава и стално мислили: «Да ли ћу успети да навучем шлем или нећу?» То су били дивни момци, с којима би одлично могао да одигра бок-ап-штаг или комотно да поприча о смислу живота. Сад су сви они искусни људи, мудри, сад су сви они у командним одељењима космичких летелица које јуре кроз пространство… и такође се понекад тресу… Од тих мисли наједном пређе на нешто друго. Замисли обливено знојем и крвљу лице Бикова, који са чистим људским очајањем укоченим погледом прати нешто што се приближава…

У Јуриним очима све заплива и он изгуби равнотежу и нађе се на поду. Под ниском таваницом све поче да звони и лупа. Вукући ногама по металном поду, Јура успе да се преврне на стомак. Затим се подигао и бацио на врата. Заузе ранији положај и из све снаге се упре о рагастов врата.

Сад је Тахмасиб стално вибрирао, као да се и он од нечега ужасно бојао. Јура се напреже, трудећи се да савлада тело, које му се тресло. Кад би барем неко дошао, када би му барем дали на знање шта се дешава, када би барем Биков наредио нешто… Мама ће се ужасно бринути. Како ће јој рећи? Ко ће уопште то да јој каже? Ко ће моћи? Она може да умре, она је недавно оперисана, срце јој је слабо, њој то не сме да се говори… Јура се уједе за усну и чврсто стеже уста. Почело је да га боли, али се више није тресао. Но па шта, у ствари… Не, треба одмах отићи и погледати. Промолити главу кроз врата командног одељења, немарно упитати: „Но, хоће ли још дуго?“ и отићи… А шта ако су сви мртви? Јура с ужасом погледа у ходник очекујући да ће се иза заокрета појавити Жилин, да ће га погледати угашеним очима и да ће опустити главу на слеђене руке… Јура опусти ногу, одгурну се од рагастова и начини неколико неубедљивих корачаја по ходнику. По поду који се тресао, поред црвених светлости, ка лифту, у сусрет ономе ко пузи… Заустави се и врати ка вратима. „Мирније“, рече и накашља се да му не би шкрипало у грудима. Уобразиља воли да се нашали, и то зло и непоштено. Уобразиља никад није пријатељ. Поново заузе своје место у рагастову. Ето, тако је то, помисли изненада. Ето, тако је то — чекати и увек бити спреман у патикама и пругастим чарапама, са прошлогодишњим новинама, да нико не би запазио и да не би помислио… никад не знати ништа сигурно, а увек бити спреман…