Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Добро, шта ће ти толико сатова на рукама?“ упита Мати бацивши поглед на Феликсове руке.

„Заборавио сам да их скинем“, промрмља Феликс. „Сад ми то, сигурно, више није потребно.“

Вешто поче да пере тањире.

„А кад су ти били потребни?“

„Проверавао сам једну хипотезу“, тихо рече Феликс. „Зашто пијавице нападају увек са десне стране. Био је само један случај кад је пијавица напала са леве стране — на Крајцера, који је био левак и носио сат на десној руци.“

Мати запрепашћено погледа Феликса.

„Ето, то сам хтео да проверим и разјасним. Мене лично нису ниједном напале, а ја сам се кретао по веома опасним местима.“

„Чудноват си ти човек, Феликсе“, рече Мати и поново поче да пере тањире.

У трпезарију уђе Наташа и весело упита:

„Феликсе, идете ли? Да пођемо заједно?“

„Идем“, рече Феликс и пође у предсобље спуштајући засукане рукаве кошуље.

Жилин је читао седећи за столом. Његове очи су брзо клизиле по страницама књиге с времена на време сијајући у плавичастој светлости стоне лампе. Извесно време Јура је посматрао Жилина и наједном ухвати самога себе како му се диви.

Иван је имао бронзано лице, са правилним цртама као гравира. То је одиста било лице правог човека.

Добар је човек Вања Жилин. Човек може да дође код њега у било које доба, да седи и брбља шта хоће, и никад да му не смета. Он се увек радује људима.

Постоје такви људи на свету и дивно је што постоје такви људи. Жења Сегал, рецимо. Са њим човек може да пође куд хоће, може да ризикује колико хоће, и тачно се зна да неће моратл да га тера, он ће сам, кога год хоће, да потера.

Јура је замислио Жењку на Реји, како заједно са осталим момцима вари тешке конструкције у црној празнини. Бела ватра окситана игра на силикатним скелама, а он пева песме на сав глас, придржавајући лактовима цилиндар апарата за прављене смеше, који му увек виси на грудима, а не на леђима, како то захтевају упутства.

Тако му је згодније, и нико не може да га убеди да то не ради, све док га неко са цилиндром на леђима не престигне на неком инерционом шаву или на обичном споју. Тада ће га он погледати и можда ће пребацити цилиндар на леђа, али и то није сасвим сигурно. А упутства га се не тичу. Упутства — то је за оне који још не знају. Али, слуха уопште нема. Пева одиста страшно. А то је и добро, јер какав је то човек коме човек не може ништа ни да замери? Пристојан човек увек мора да има некакав недостатак, боље је чак да их има неколико, тад је он одиста пријатан. Тада си сигуран да то није никакав узор. Ето, Жењка — чим запева, одмах се види да он није узор већ одличан момак…

„Вања“, упита Јура. „Имате ли слуха?“

„Шта ти је, брате“, рече Жилин не одвајајући се од књиге. „За кога ме ти сматраш?“

„Тако сам и мислио“, рече Јура задовољно. „А каква вам је то књижица?“

Жилин подиже главу. Извесно време га је посматрао, а онда лагано рече:

„Правила санитарне дисциплине за гардисте Њеног императорског величанства.“

Јура прасну у смех. Било је јасно да Иван не жели да каже каква је то књига. Па шта, у томе нема ничег…

„Данас сам на крају савладао Физику метала“, рече Јура. „Досадна ствар. Зар могу тако да се пишу књиге? Алексеј Петрович ме је испитао“, последњу реч је Јура изговорио са посебном одвратношћу, „и стално је налазио неке зачкољице. Зашто стално тражи код мене за шта би се закачио, да ли то знате, Вања?“

Жилин затвори књижицу и стрпа је у сто.

„То ти се само чини“, рече. „Капетан Биков се никада не качи ни за кога. Он само захтева оно што мора да се захтева. Он је јако праведан човек, наш капетан.“

Неколико тренутака Јура је размишљао о томе да ли је згодно и поштено да каже оно што би хтео да каже. У очи Бикову то нећеш смети да кажеш. А иза леђа није лепо говорити. А хтео би, колико би хтео да каже.

„Вања, а какве људе највише на свету мрзите?“

Жилин одмах одговори:

„Људе који не постављају питања. Постоје такви — самоуверени…“

Зажмурио је, бацио поглед на Јуру, дохватио оловку и брзо нацртао његов портрет. Стажиста Бородин, веома сличан, са прћастим носом, седео је искосивши лице и читао књигу Физика метала.

„А ја никако не могу да поднесем досадне“, изјави Јура гледајући цртеж. „Могу ли да га узмем? Хвала… Ја, тако, Вања, никако не могу да трпим досадне. Њихов живот је некако досадан. На послу пишу којекакве папириће или рачунају на машинама које нису ни измислили сами, а исто тако и не покушавају да нешто измисле. Они све раде «као људи». Ето, почну они да расуђују: ове ципеле су лепе и јаке, а ове нису, и не умеју код нас у Вјазми да праве леп намештај, мораћемо да га поручимо из Москве, а о овој књизи говоре да је треба прочитати, а како би било да сутра пођемо по печурке, како људи говоре, ове године печурке су добре… Врага! Мене никаквим батинама нећеш отерати по печурке!“