Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Лагано и методично кретање.“

„Попара, права попара“, рече трећи. „Не умемо ми да ратујемо.“

Грохот мотора се приближи и поред њих лагано и некако несигурно прођоше два тенка. Последњи је за собом вукао нешто без облика, покривено прашином.

Зачуђени глас изненада рече:

„Момци! Па сирене више не урлају!“

Сви почеше да се смеју и да истовремено говоре.

„Ух, ала је ово прашинчина!“

„Као да су почеле јесење буре.“

„Шта сад да радимо, Феликсе? Еј, команданте!“

„Чекаћемо“, тихо рече Феликс. „Прашина ће се ускоро слећи.“

„Зар смо их се отарасили?“

„Еј, гоничи, да ли сте их много побили?“

„Доста ће бити за вечеру“, одговори неко од гонича.

„Оне су, подле, све отишле у подземне пећине.“

„Овуда је прошла само једна. Боје се сирена.“

Прашина је лагано почела да се слеже. Појави се кружић сунца, појави се ружичасто небо. Јура угледа мртву пијавицу — вероватно ону која је прескочила преко тенка. Лежала је на литици брежуљка, права као мотка, дугачка, покривена жутом оштром чекињом. Од репа према глави се ширила и Јура добро осмотри њене чељусти осећајући како му жмарци иду низ леђа. Чељуст јој је била сасвим округла, имала је у пречнику пола метра и била пуна пљоснатих, троугластих зуба. Човеку је било одвратно да је гледа. Јура се осврте и виде да се прашина скоро сасвим слегла и да се око њих налази више тенкова и краулера. Људи су скакали преко ивица тенкова и лагано се пели уз литицу према развалинама Старе Базе. Мотори су утихли. Над брегом су се чули само гласови, а под ногама је пуцкетало угљенисано жбуње.

„Идемо“, рече Феликс.

Скину са држача пушку и пребаци се преко ивице тенка. Јура крете за њим, али га Жилин ухвати за рукав.

„Полако, полако“, рече. „Поћи ћеш са мном голубићу.“

Изишли су из тенка и почели да се пењу уз литицу за Феликсом. Феликс је кренуо према већој групи људи, који су стајали на око пет метара испод развалина.

Људи су се окупили око дубоке црне пећине, која се стрмо спуштала под развалине. Пред самим улазом, подбочивши се, стајао је човек с карабином пребаченим преко врата.

„И да ли их је тамо много отишло?“ питао је.

„Две пијавице сигурно“, одговорише из гомиле. А можда и више.

„Јурковски!“ рече Жилин.

„Како их нисте… хм-хм… задржали?“ упита Јурковски са прекором у гласу.

„А оне… хм-хм… нису хтеле да се зауставе, објасни неко из гомиле.“

Јурковски рече прекорно:

„Требало их је… хм-хм… задржати!“ Скиде карабин. „Идем да видим“, рече.

Нико није успео да каже ниједну реч, а он се већ сагао и с неочекиваном лакоћом скочио у помрчину. За њим је, као његова сенка, скочио Феликс. Јура више није размишљао.

„Дозволите, друже“, рече и узе карабин од суседа. Запрепашћени човек се није ни противио.

„Куда ћеш?“ запрепасти се Жилин осврћући се са улаза у пећину. Јура одлучно коракну ка пећини. „Не“, брзо рече Жилин. „Тамо не смеш.“ Јура сагавши главу крете ка њему. „Не смеш, ја сам ти већ рекао!“ заурла Жилин и гурну га у груди.

Јура седе подигавши облак прашине. Гомила поче да се смеје. Поред њих протрчаше трагачи, један за другим нестајући у пећини.

Јура скочи; био је бесан.

„Пустите ме“, заурла. Бацио се напред, али налете на Жилина, који је стајао као зид. Жилин рече молећиво:

„Јура, извини, али теби тамо одиста никако није место.“ Јура се ћутке отимао.

„Па, зашто се отимаш? Видиш и сам да сам и ја остао. У пећини су почели да одјекују пуцњи.“

„Као што видиш, одлично су се снашли и без нас двојице.“

Јура стеже зубе и удаљи се. Ћутке гурну карабин у руке гоничу од кога га је био узео и остаде у гомили. Чинило му се да га сви посматрају. Срамота, мислио је, каква срамота! Умало му и уши нису извукли. Па да су сами, само он и Жилин, још и некако. Али у присуству свих… Сетио се како се пре десет година завукао у собу старијег брата и обојио бојицама цртеже… Хтео је да буде што боље. И како га је старији брат за уво извео напоље, на улицу; како га је тада било срамота…

„Не љути се, Јурка“, рече Жилин. „Нехотице сам. Сасвим сам заборавио да је овде тежа слабија него на Земљи.“

Јура је и даље упорно ћутао.

„Не узнемиравај се“, нежно рече Жилин поправљајући му капуљачу на глави.

„Ништа се неће десити с њим. Тамо је Феликс крај њега, трагачи… И ја сам такође у први мах помислио да ће старац настрадати, и појурио сам за њим, али сам се захваљујући теби освестио…“

Жилин је говорио још нешто, али га Јура више није чуо. «Боље би било да су ме извукли за уши, мислио је очајно. Боље би било да су ме јавно, пред свима ишамарали. Дечак, балавац, егоиста обични! Правилно је Иван урадио што ме је лупио. Требало је још јаче да ме удари. Јура поче да шишти кроз зубе, до те мере га је било срамота. лван се бринуо за мене и Јурковског и он не сумња да сам се и ја бринуо за Јурковског и њега… А ја?… Кад је Јурковски скочио у пећину, ја сам то схватио као дозволу за херојске поступке, подвиге. Ни за тренутак нисам мислио на то да Јурковском прети опасност. Желео сам да се сукобим са пијавицама, желео сам да се прославим… Добро је што Иван све то не зна…»