Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Петровски?“

„Овде!“

„Хомерики?“

Кад је завршио прозивку (имена Јуре и Жилина због нечега нису била прозвана), Феликс рече:

„Идемо.“

Пешчани тенк Мимикродон поче да урла својим моторима, трже се и крете узбрдо.

Јура погледа изнад себе. Звезде се нису виделе — подигао се облак прашине. Није имао шта да гледа. Тенк се ужасно труцкао. Јура је сваки час падао са свог седишта ударајући се о оштре углове. Најзад га трагач који је седео крај њега упита: „Зашто стално скачеш?“

„Одакле знам“, љутито рече Јура.

Ухвати се рукама за неку полугу и одмах му постаде лакше. С времена на време, у облацима дима, који су се наднели над тенк, појављивале су се светлости рефлектора и тада је на светлом фону прашине видео црни круг држаца за оружје и дугу цев ракетне пушке окренуту према небу.

Трагачи су тихо разговарали о Старој Бази и њеном пореклу.

„Јуче сам ишао да видим те развалине.“

„Но, и?“

„Разочарао сам се, да будем поштен.“

„Да, архитектура само на први поглед изгледа чудновата, а после почињеш да осећаш да си то већ негде видео.“

„Купола, паралелопипеди…“

„Тачно. Баш као Топли Сирт.“

„Због тога никоме никад није ни пало на памет да то није наше.“

„Разуме се… После чудеса Фобоса и Дејмоса…“

„А мени је баш та сличност чудновата.“

„Да ли је материјал анализиран?“

Јури је било неудобно и осећао се некако усамљен. На њега нико није обраћао пажњу. Људи су изгледали некако туђи, равнодушни. Лице му је ужасна хладноћа просто пекла. О дно тенка су ударале праве фонтане песка, које су летеле испод гусеница. Ту негде, у близини, налазио се Жилин, али он га није ни чуо ни видео.

Јура се чак осетио помало увређен због тога. Хтео је да што пре изиђе сунце, да би било топлије и да би се коначно и нешто видело. И желео је да већ једном престану да се толико труцкају.

Биков је Јуру пустио на Марс очигледно преко воље, и на личну одговорност Жилина. Он је с Михаилом Антоновичем остао на броду и сад се заједно са Фобосом окретао на раздаљини од девет хиљада километара од Марса. Где се у том тренутку налазио Јурковски, Јура није знао. Сигурно је и он учествовао у рацији.

«Када би ми барем дали карабин», нерасположено помисли. «Ја сам им, ипак, заваривао држаче за оружје.»

Око њега су сви седели са карабинима и због тога су се вероватно и осећали тако сигурно и мирно.

Ипак је човек по својој природи незахвалан и равнодушан, горко је мислио Јура. И што је старији, тим више. Кад би овде били наши момци, све би било супротно. Ја бих имао карабин, и знао бих зашто и куда идемо. И знао бих шта треба да радим.

Тенк се наједном заустави. Од светлости рефлектора, чији је сноп расецао облаке прашине, постало је светлије. У тенку су сви заћутали и Јура зачу непознат глас:

„Рипкине, изиђите на западни део. Кузмине, на источни. Џеферсоне, останите на јужном.“

Тенк поново крете. Светлост рефлектора паде у унутрашњост тенка и Јура угледа Феликса, који је стајао крај држача за оружје са радиофоном у руци.

„Окрени се боком према западу“, рече Рипкин возачу.

Тенк се искрену, а Јура рашири лактове да не би пао на дно.

„Тако, добро“, рече Феликс. „Пођи још мало напред. Тамо је равније.“

Тенк се поново заустави. Рипкин поче да говори преко радиофона:

„Рипкин је на месту, друже Ливанов.“

„Добро“, рече Ливанов.

Сви трагачи су стајали гледајући преко ивице тенка. Јура је такође гледао. Ништа се није видело, осим облака прашине, која се лагано слегала у светлости рефлектора.

„Кузмин на месту. Крај мене је некаква кула.“

„Спустите се ниже.“

„Разумем.“

„Пажња!“ рече Ливанов. Овај пут говорио је помоћу мегафона и глас му је одјекивао над пустињом.

„Рација ће отпочети кроз неколико минута. До изласка сунца је преостао још један сат. Гоничи ће стићи за пола сата. Кроз пола сата укључити сирене. Можете да пуцате. То је све.“

Трагачи су почели да се крећу. Поново се зачула одвратна шкрипа држача. Преко ивица тенка су вириле цеви карабина. Прашина се слегала и силуете људи су се лагано губиле, сливајући се с помрчином. Поново су се виделе само звезде.

„Јура!“ тихо позва Жилин.

„Шта је“, љутито одговори Јура.

„Где си?“

„Овде.“

„Дођи овамо“, строго нареди Жилин.

„Куда?“ упита Јура и крете према гласу.

„Овамо, ка држачу.“

Тенк је био пун сандука. «Одакле их је само толико?» помисли Јура. Јака Жилинова рука га ухвати за раме и повуче под држач.