Аркадије Стругацки - Тахмасиб

Јурковски поново престаде да лупа својом машином. „Узнемиравају ме научници на Сатурну“, забринуто рече.

„Аха“, зачу се иза новина.

„Замисли само, они све до сада не могу да се разраде и да почну да извршавају програм рада.“

„Аха…“

Јурковски љутито рече:

„Не уображавај, молим те, да се узнемиравам због тог програма зато што је он мој…“

„Ја то и не уображавам.“

„Мислим да ћу морати да их раздрмам“, рече Јурковски.

„Но, у добар час“, рече Биков и преврте страницу новина.

Јура је осетио да цео тај разговор — и чудновата нервоза Јурковског и равнодушност Бикова — има некакав други смисао. Личило је на то да су несхватљива овлашћења генералног инспектора ипак имала своје границе. И да су и Биков и Јурковски одлично знали те границе. Јурковски рече:

„Али зар већ није време за ручак? Кадете, да ли бисте могли да нам у вакууму скувате ручак?“

Биков устаде и спусти новине.

„Не сметај му да ради.“

„Али, ја хоћу да једем!“ рече Јурковски.

„Стрпи се мало“, рече Биков.

У четири изјутра Феликс Рипкин рече: „Време је, и сви почеше да се спремају.“

Напољу је било минус осамдесет и три степена Целзијусова. Јура је навукао на ноге два пара чарапа од паперја, које му је дала Наташа, тешке крзнене панталоне, које му је дао Мати, преко панталона је навукао акумулаторски појас и онда се увукао у бунду. Феликсови трагачи, неиспавани и намргођени, брзо су пили врелу кафу. Наташа је трчала у кухињу, доносила сендвиче, кафу и термосе. Неко је затражио буљон. Наташа је отрчала у кухињу и донела буљон. Рипкин и Жилин су чучали у углу собе над отвореним пљоснатим сандуком, из кога су вирили блештави крајеви ракетних граната. Ракетне пушке је на Топли Сирт донео Јурковски. Мати је последњи пут проверавао електрогрејач виндјакне која је била предвиђена за Јуру.

Трагачи попише кафу и ћутке пођоше ка излазу, где скоро већ аутоматским покретима навукоше на лица маске за кисеоник. Феликс и Жилин подигоше сандук са гранатама и такође пођоше ка излазу.

„Јура, јеси ли спреман?“ упита Жилин.

„Одмах, одмах“, одговори Јура.

Мати му поможе да навуче виндјакну.

„А сад, јури на улицу“, рече. „Иначе ћеш се презнојити.“

Јура навуче рукавице и потрча за Жилином.

Напољу је било сасвим мрачно. Јура је прешао преко територије опсерваторије и спустио се ка тенку. Овде се у помрчини чуо тих разговор, чуло се лупкање метала о метал. Јура налете на некога. Из помрчине му неко посаветова да навуче наочаре. Јура, пак, том некоме посаветова да не стоји насред пута.

„Види чудака“, рекоше из помрчине. „Навуци топлотне наочаре.“

Јура се сети инфрацрвених наочара и намаче их на очи. Много боље није видео, али је зато почео да назире силуете људи и широк задњи део тенка, који је био загрејан атомским реактором. У тенк су товарени сандуци с муницијом. Најпре, Јура поче да додаје, али онда се сети да се може десити да у тенку не буде места за њега и да би га у том случају оставили на опсерваторији. Тихо приђе тенку и попе се на њега. Тамо су два човека у капуљачама навученим до самог носа прихватали сандуке.

„Кога то носи враг?“ доброћудно упита један од њих.

„Ја сам“, одговори Јура.

„А, престоничка зверка“, рече други. „Увлачи се у тенк, гурај сандуке под седишта.“

«Престоничком зверком» су Јуру назвали месни вариоци, којима је он дан пре тога помогао да опреме тенкове држачима за ракетно оружје, при чему им је приказао најновије методе заваривања у разређеној атмосфери.

У унутрашњости тенка је било исто тако осамдесет и три степена испод нуле и због тога топлотне наочари нису много помагале. Јура је с ентузијазмом вукао сандуке по металном дну тенка и пипајући гурао их под седиште, стално се ударајући о некакве углове и избочине. Затим више није имао шта да вуче. Преко високих ивица тенка су се пребацивали ћутљиви трагачи и почели да седају на седишта лупајући својим карабинима. Јури су неколико пута нагазили на ноге, а неко му је набацио и капуљачу на очи. У предњем делу тенка зачула се одвратна шкрипа — према свему, то је Феликс пробао држач за оружје. После тога неко је рекао:

„Иду.“

Јура опрезно издиже главу изнад ивице тенка. Угледао је сиви зид опсерваторије и светлости рефлектора, које су клизиле по осматрачници. То су била три тенка централне групе. Феликсов глас је полугласно рекао:

„Малињин?“

„Ја“, јавио се трагач који је седео поред Јуре.