Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Седи овде“, строго рече Жилин. „Помагаћеш Феликсу.“

„А како?“ упита Јура. И даље је био увређен, али се већ смиривао.

Феликс Рипкин тихо рече:

„Овде се налазе сандуци са гранатама.“ Осветлио их је батеријском лампом.

„Извлачите гранате, једну по једну, скидајте поклопац са задњег дела и додавајте ми их.“

Трагачи су међусобно разговарали.

„Ништа не видим.“

„Данас је веома хладно, све се смрзло.“

„Да, ускоро ће јесен. Предстоји хладни период…“

„Ето, ја, на пример, на фону звезда видим некакву куполу и нишаним у њу.“

„Зашто?“

„То је једино што видим.“

„А да ли може да се спава?“

Феликс над Јурином главом тихо рече:

„Момци, источну страну држим под оком ја. Не пуцајте за сада, хоћу само да испробам пушку.“

Јура одмах узе гранату и скиде капак са ње. За неколико тренутака је завладала мртва тишина.

„А Наташа је дивна девојка, зар не?“ упита неко шапатом. Феликс се помери. Држач зашкрипа.

„Само не треба онако кратко да се шиша“, зачу се глас са западног дела тенка.

„Много ти разумеш…“

„Личи на моју жену. Само што јој је коса краћа и светлија.“

„Зашто само тај Серјожа пропушта прилику? Таква момчина — то не личи на њега…“

„Који Серјожа?“

„Серјожа Бјели, астроном.“

„Сигурно је ожењен.“

„Није.“

„Они је сви много воле. Као другови. Она је одиста ретко диван човек. И паметна је. Ја је познајем још са Земље.“

„А ти си је још терао да ти донесе буљон?“

„А зашто да не?“

„Па није лепо. Она је радила целу ноћ, после тога нам је доручак припремила. А теби се наједном пријео некакав буљон.“

„Пст!“

У тишини која је завладала Феликс тихо рече:

„Јура, хоћете да видите пијавицу? Гледајте!“

Јура се пропе. У првом тренутку је видео само црне силуете развалина. Затим је тамо нешто почело нечујно да се покреће. Дугачка, еластична сенка се појавила изнад кула и почела да се креће лево-десно заклањајући звезде. Зашкрипа држач и сенка се заустави. Јура престаде да дише. Сад, помисли. Сад. Сенка се искриви, као да је почела да се савија, и тог тренутка груну ракетна пушка.

Зачу се дуго шуштање, појавише се искре, огњена путања суну према врху брежуљка, нешто тамо сину, и онда опет завлада тишина. Са врха брежуљка поче да се осипа камење.

„Ко је пуцао?“ зачу се кроз мегафон.

„Рипкин“, одговори Феликс.

„Погодак?“

„Да.“

„Но, нека је са срећом“, проурла мегафон.

„Гранату“, тихо рече Феликс. Јура му је брзо стрпа у руку.

„Одлично“, са завишћу рече неко од трагача. Тачно на два дела.

„Да, није то карабин.“

„Феликсе, а зашто ми нисмо добили такве? Феликсе, одговори?“

„Јурковски је донео само двадесет пет комада.“

„Штета. То је одлично оружје.“

Из источног тенка су такође отворили паљбу. Јура са интересовањем окрете главу у том правцу, али ништа не виде. Поче да шишти и упали се над развалинама ракета која је била бачена из неког другог тенка. Феликс опали још једном.

„Гранату“, рече гласно.

Паљба је с кратким интервалима трајала двадесетак минута. Јура није ништа видео. Додавао је гранату за гранатом и ознојио се. Пуцали су с обе стране тенка. Феликс је са страшном шкрипом окретао држач и пушку. Затим су укључили и сирене. Монотони урлик је одјекивао над пустињом. Јури су почели да трну зуби и засврбеле га пете. Пуцњава је престала, али је разговарати било немогуче.

Брзо је свитало. Јура је сада видео трагаче. Скоро су сви седели, приљубљени леђима уз зидове тенка, навукавши капуљаче на главу. На дну су стајали отворени сандуци од пластичне масе с комадима целофана у боји, који су вирили из њих. На поду су се ваљале празне чауре и шаржери. Пред Јуром је на сандуку седео Жилин држећи карабин међу ногама. На његовим откривеним образима се нахватало иње.

Јура устаде и баци поглед на Стару Базу. Сиви, испуцани зидови, жбуње, боце, камење. Јура беше разочаран. Он је очекивао да ће угледати гомиле лешева који се диме. Тек кад се боље загледао, он примети жућкасто, длакаво тело које се ваљало у бодљикавом растињу, док је на једној куполи блистало нешто одвратно, мокро.

Јура се окрете и погледа у пустињу. Пустиња је била сива под тамнољубичастим небом, покривена сивом пеленом пешчаних дина, мртва и досадна: Али, високо над хоризонтом, он угледа јарку, жуту траку, исцепкану, која је покривала скоро цео западни део неба. Трака се брзо ширила, расла је и постајала све светлија.“Гоничи иду!“ повика неко, а то се кроз урлање сирена једва чуло. Јура се досети да је жута, јарка трака над хоризонтом облак прашине који су подигли гоничи. Сунце се дизало у сусрет њима, на пустињу су пале црвенкасте мрље светлости и наједном се осветли огроман жути облак који је покривао хоризонт.