Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Слусај, Јура,“, узвикну он. „Слушај и ти, Вања!“

„Слушамо, Михаило Антоновичу“, спремно рече Јура.

Михаило Антонович се накашља и поче да чита:

„Са капетаном Степаном Афанасјевичем Варшавским први пут сам се срео на сунчаним и азурним обалама Тахитија. Јарке звезде су сијале над бесконачним Великим, или Тихим океаном. Пришао ми је и замолио ме да припали цигарету. Нажалост, ја нисам пушио, али нам то није сметало да почнемо да разговарамо и сазнамо доста један о другоме. Степан Афанасјевич је на мене оставио најповољнији утисак. То је био одиста диван човек. Он је био добар, паметан, са широким видицима. Чудио сам се ширини његових знања. Нежност којом се односио према људима понекад ми је изгледала необична…“

„Може“, рече Жилин кад је Михаило Антонович заћутао и снебивљиво их погледао.

„Ја сам овде само покушао да дам портрет тог дивног човека“, рече Михаило Антонович с изразом човека који се због нечега правдао.

„Да, може“, понови Жилин пажљиво пратећи рад екрана. „Како сте оно рекли: «Над сунчаним и азурним обалама сијале су јарке звезде?» Веома свеже.“

„Где? Где?“ трже се Михаило Антонович. „Но, то је једноставно опис, Вања. Не треба се тако шалити…“

Јура је напрегнуто мислио за шта би могао да се закачи. Хтео је да одржи свој реноме ауторитета за мемоарску литературу.

„Ја сам и раније читао ваш рукопис, Михаило Антоновичу“, рече на крају. „Сада се нећу дотицати литерарне стране. Али зашто су код вас сви људи увек дивни? Не, они су одиста, сигурно и били дивни, добри људи, али код вас их је потпуно немогуће разликовати једног од другог.“

„Што је тачно, тачно је“, рече Жилин. „Ако никог другог не бих могао, капетана Варшавског бих могао да распознам међу хиљаду људи. Како се он оно изражавао?

«Џабалебароши, диносауруси, битанге једне обичне.“

„Не, извини, Вања“, достојанствено рече Михаило Антонович. „Преда мном није говорио ништа што би личило на то. То је био љубазан и културан човек.“

„Реците, Михаило Антоновичу“, рече Жилин“, а шта ће бити написано о мени?“

Михаило Антонович се збуни. Жилин се окрете према њему и поче с интересовањем да га посматра.

„Ја се, Вања, нисам ни спремао“, Михаило Антонович живну. „А то је дивна мисао, момци! Написаћу поглавље и о овом лету. То ће бити завршна глава. Тако ћу је и назвати: Мој последњи лет. Не «мој» — то је некако нескромно. Једноставно: Последњи лет. И описаћу то како ми сада летимо заједно, и Аљоша, и Волођа и ви, момци. Да, то је одлична идеја — Последњи лет.“

И Михаило Антонович се поново врати својим мемоарима.

Пошто је успешно завршио дотеривање недублираног фазоциклера, Жилин је позвао Јуру да сиђе у машинско одељење брода, у базу фотореактора.

У бази фотореактора је било хладно и неудобно. Жилин одмах отпоче свој цхецк-уп Провера; прим. прев. Јура је лагано ишао за њим, гурнувши руке дубоко у џепове, трудећи се да не дотиче површине, које су биле покривене ињем.

„Ипак је све то одлично“, рече завидљиво.

„Шта то?“ упита Жилин.

Он је са буком подизао и поново спуштао некакве поклопце, померао полупрозрачне покриваче, иза којих се видела права гужва штампаних схема, укључивао мале екране, на којима су се одмах појављивале светле тачке импулса, које су скакале по координатном систему, спуштао веште прсте у нешто компликовано, вишебојно, и све је то радио тако лако, не размишљајући, да је Јура добио жељу да одмах промени струку да би исто тако командовао гигантским организмом фотонског чуда, које је задивљавало чак и најмаштовитију уобразиљу.

„Почињем да вам завидим“, рече Јура.

Жилин се насмеја.

„Одиста“, рече Јура. „Не знам, за вас је то већ вероватно свакодневно, обично, вероватно вам је већ и дојадило, али је све то заједно ипак дивно. Ја волим кад је крај великог и компликованог механизма — само један једини човек… наредбодавац. То је дивно, кад је човек — наредбодавац.“

Жилин нечим шкљоцну и на неравном, сивом зиду се истовремено осветли шест екрана.

„Човек је већ одавно такав наредбодавац“, рече он пажљиво разгледајући екране.

„Ви се сигурно поносите, што сте такав…“

Жилин искључи екране.

„Рецимо“, рече он. „Радујем се, поносим се, и тако даље.“ Кренуо је даље крај пултова покривених ињем. „Ја сам, Јурочка, већ пуних десет година овакав наредбодавац“, рече с неком чудноватом интонацијом.

„Вама…“ Јура је хтео да каже да је њему све то вероватно већ досадило, али ништа не изрече бојећи се да не каже нешто неумесно.