Аркадије Стругацки - Тахмасиб

У кабини је било свеже, чак хладно. Јура рукама обухвати гола рамена и поче да цвокоће зубима. Затим спусти ноге на под, провуче се између кревета и зида и изиђе у ходник. У ходнику је било хладније, али зато је тамо стајао Жилин, огроман, мишићав, само у спортским гаћицама. Жилин је радио јутарњу гимнастику.

Извесно време је Јура, обгрливши рукама рамена, стајао и гледао како Жилин вежба. У свакој његовој руци се налазио по десетокилограмски тег. Жилин се борио са својом сенком. Њој се није добро писало. Од страшних удараца по ходнику се осећао поветарац.

„Добро јутро, Вања“, рече Јура.

Жилин се одмах и без и једног шума окрете и клизећим корацима крете ка Јури, ритмично се клатећи целим телом. Лице му је било озбиљно и усредсређено. Јура заузе став за борбу. Тада Жилин спусти тегове на земљу и баци се на њега. Јура му се баци у сусрет и кроз неколико тренутака осети да се загрејао. Жилин га је бучно и јако ударао полустегнутим песницама. Јура га је три пута ударио песницом у чело, и сваки пут се на лицу Жилина појавио израз задовољства. Када се Јура презнојио, Жилин рече: „Брек!“ и они прекидоше.

„Добро јутро, стажисто“, рече Жилин. „Како си спавао?“

„Хвала“, рече Јура. „Одлично…“

„Под туш!“ нареди Жилин.

Купатило је било мало, само за једног човека, а испред њега је већ, са презривим изразом лица, стајао Јурковски, у раскошном црвеном мантилу за купање, с огромним фротирским пешкиром преко рамена. Он је говорио кроз врата:

„У сваком случају… хм-хм… одлично се сећам да је Крајухин тада одбио да потврди тај пројекат… Шта?“

Кроз врата се чуо шум воде из туша, пљесак и неразумљиви танки тенорчић.

„Ништа не чујем“, с недоговањем рече Јурковски. Повисио је глас. „Говорим да је Крајухин одбацио тај пројекат, и ако ти напишеш да је то била историјска грешка, ти ћеш бити у праву… Шта?“

Врата од туш-купатила се отворише и из њега се извуче, још увек се бришући, Михаило Антонович Крутиков, навигатор Тахмасиба.

„Ти си нешто говорио, Волођа“, весело рече он. „Али ја ништа нисам чуо. Вода ужасно галами.“ Јурковски га погледа сажаљиво, уђе у купатило и затвори врата за собом.

„Момци, да се није наљутио?“ упита узнемирени Михаило Антонович. „Мени се због нечег учинило да се он ипак наљутио.“

Жилин слеже раменима, а Јура рече неубедљиво: „Уколико се не варам, није.“

Михаило Антонович изненада повика:

„Ах, ах! Каша ће се раскувати!“ и брзо отрча ходником у кухињу.

„Прича се да ћемо данас стићи на Марс?“ озбиљно упита Јура.

„Говоркало се тако нешто“, рече Жилин. „Истина, у тридесет-тридесет је на курсу откривен брод са развијеном гусарском заставом, али ја се надам да ћемо успети да се провучемо.“ Наједном се заустави и поче да ослушкује. Јура такође поче да ослушкује. У туш-кабини је обилно лила вода. Жилин поче да мрда носом. „Осећам“, рече.

Јура такође поче да мирише.

„Каша, шта ли?“ упита неуверено.

„Не“, рекао је Жилин. „Почео је да завитлава недублирани фазоциклер. Ужасан шаљивџија, тај недублирани фазоциклер. Осећам да ћу данас морати да га регулишем. Јура га сумњичаво погледа. То је могла да буде и шала, али је могла да буде и истина. Жилин је поседовао зачуђујући осећај свих неисправности рада инструмената.“

Из туш-купатила изађе Јурковски. Он с висине погледа Жилина, а с још веће Јуру.

„Хм-хм…“ рече он. „Кадет и поручник. А ко је данас дежурни у кухињи?“

„Михаило Антонович“, рече Јура снебивљиво.

„Значи, поново овсена каша“, величанствено констатова Јурковски и отплови у своју кабину.

Јура га испрати погледом пуним одушевљења. Јурковски је у потпуности опчинио његову уобразиљу.

„А?“ рече Жилин. „Громовник! Зевс! А? Марш на купање.“

„Не“, рече Јура. „Прво ви, Вања.“

„Онда ћемо заједно. Шта, зар ћеш овде сам да стојиш и да чекаш? Некако ћемо се увући…“

После туширања су се обукли и отишли у кајут-компанију. Сви су већ седели за столом и Михаило Антонович је сипао у тањире овсену кашу. Кад угледа Јуру, Биков погледа на сат. То је радио свако јутро. Данас није уследио никакав приговор.

„Седите“, рече Биков.

Јура седе на своје место — поред Жилина, преко пута капетана — и Михаило Антонович му, нежно га погледајући, сипа у тањир кашу. Јурковски је кашу јео с очигледном одвратношћу и при том је читао некакав дебели извештај откуцан писаћом машином наслонивши га испред себе на корпицу са хлебом.

„Иване“, рече Биков, „недублирани фазоциклер губи оријентацију. Позабави се мало њиме.“