Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Одлучио сам да пођем пешице“, рече он мирно је посматрајући одоздо. „Није било места за мене.“

„Седите“, рече Наташа. Неочекивано је почела да се понаша према Феликсу слободно, не онако снебивљиво како се свако вече понашала према њему у опсерваторији. Феликс лако ускочи у краулер и седе на седиште поред ње, скиде карабин са врата и стави га међу колена. Кретоше.

„Преплашила сам се синоћ када сте отишли сами“, признаде Наташа. „Је ли вас Сергеј брзо достигао?“

„Сергеј?“ Погледа је. „Да, доста брзо. То је била паметна мисао.“

Заћуташе. Пола километра од њих, с леве стране, ишли су тенкови остављајући за собом густ облак прашине.

„Интересантно саветовање“, рече Наташа.

„Веома интересантно“, рече Рипкин. „И одиста, нешто се чудно дешава с том Старом Базом.“

„Ја сам тамо била са својим момцима“, рече Наташа. „Кад су градили нашу опсерваторију. Ништа нарочито. Бетонске плоче, све испуцало, зарасло саксаулом.

Да ли и ви мислите да пијавице излазе оданде?“

„Убеђен сам“, рече Рипкин. „Тамо је огромно гнездо пијавица, Наташа. А под брежуљком се налази огромна подземна пећина, која је, сигурно, подземним ходницима и пролазима повезана са другим шупљинама под површином. И ако ја те ходнике нисам пронашао.“

Наташа га са страхом погледа. Краулер поче да врда. Са десне стране се показа опсерваторија. На осматрачници је стајао као мотка високи Мати и махао руком.

Феликс му одмахну. Купола и зграде Топлог Сирта нестадоше са хоризонта.

„Зар их се ви не бојите?“ упита Наташа.

„…Бојим се“, рече Феликс. „Понекад се ужасно бојим, Наташа, толико да ми је мука од тога. Кад бисте само видели какве имају чељусти. Само, оне су ужасно плашљиве.“

„Знате шта, Феликсе“, рече Наташа гледајући испред себе. „Мати говори да сте ви чудан човек. Ја такође мислим да сте ви веома чудан човек.“

Феликс поче да се смеје.

„Ви ми ласкате“, рече. „Вама сигурно изгледа чудно што ја увек долазим к вама на опсерваторију касно увече, само ради тога да бих попио кафу. Али, ја не могу да долазим дању. Дању сам заузет. Па и увече сам скоро увек заузет, и немам времена. А кад имам слободног времена, ја увек долазим к вама.“

Наташа осети да је почела да црвени. Али краулер се већ налазио крај подножја брежуљка, оног истог који је на ареографским картама био означен искривљеном линијом као кота 211. На врху брежуљка су се већ видели људи.

Наташа заустави краулер по страни од пешчаних тенкова и искључи мотор. Феликс је стајао доле озбиљно је гледајући. Пружао јој је руку.

„Не треба, хвала“, промрмља Наташа, али се ипак ослони на њу.

Кренули су између развалина Старе Базе. Чудновате су то биле развалине: по њима човек никако није могао да схвати како је Стара База првобитно изгледала или какав је био план њене градње. Проломљене куполе на шестоугаоним основама, галерије које су се порушиле, гомиле поломљених бетонских блокова. Све је то било зарасло у коров и било покривено гомилама прашине и песка. Понегде, испод сивих сводова виделе су се тамне провалије. Неке од њих су водиле у непрозирну помрачину.

Над развалинама су одјекивали гласови.

„Још једна подземна пећина! Овде никакав цемент не може да помогне!“

„Ко ли је то тако идиотски планирао?“

„А шта бисте ви хтели од Старе Базе?“

„А колико само има корова! Као на некој пустари…“

„Вили, не завлачите се тамо!“

„Тамо је празно, никога нема…“

„Другови, па начините снимак, најзад.“

„Добро јутро, Волођа! Давно смо већ отпочели…“

„Пазите, овде су трагови ципела!“

„Да, неко овамо долази… И још један траг…“

„Трагачи, вероватно…“

Наташа погледа Феликса. Феликс климну главом.

„То сам био ја“, рече.

Наједном се заустави, чучну и поче нешто пажљиво да разгледа.

„Ево“, рече. „Погледајте, Наташа.“

Наташа се саже. Из пукотине у бетону вирило је дебело стабло боце са сићушним цветићем на крају.

„Каква лепота!“ рече она. „А ја нисам ни знала да боца цвета. Како је лепа — црвено са плавим…“

„Боца цвета врло ретко“, тихо рече Феликс. „Познато је да она цвета једном у пет марсовских година.“

„Имали смо среће“, рече Наташа.

„Сваки пут кад цветић опадне, на његовом месту се појављује нова гранчица, а на самом месту где је био цветић, остаје блистави кружић. Видите, овакав.“

„Интересантно“, рече Наташа. „Значи, можемо да израчунамо колико је боца стара… Један… Два… Три… Четири…“

Зауставила се и погледала Феликса.