Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Овде има осам кружића“, рече неубедљиво.

„Да“, рече Феликс. „Осам. Цветић је — девети. Ова пукотина у бетону је стара осамдесет земаљских година.“

„Не схватам“, рече Наташа и наједном ипак схвати. „Значи, ово није наша база?

Ову базу нису правили људи?“ упита шапатом.

„Није наша“, рече Феликс и исправи се.

„Ви сте то знали!“ рече Наташа.

„Да, ми то знамо“, рече Феликс. „Ову зграду нису градили људи. Ово није бетон.

То није обичан брежуљак. И пијавице не нападају двонога усправна бића тек онако.“

Наташа га је неколико секунди посматрала, а онда се окрете и на сав глас повика:

„Другови! Овамо! Брже! Сви овамо! Гледајте! Гледајте шта се овде налази! Овамо!“

Кабинет директора система Топли Сирт био је препун људи. Директор је брисао ћелу марамицом и збуњено одмахивао главом. Ареолог Ливанов, који је изгубио своју уздржаност и коректност, урлао је трудећи се да надјача жамор:

„То је просто несхватљиво! Топли Сирт постоји шест година. За шест година нису успели да се снађу и разјасне шта је овде наше а шта није! Никоме није пало на памет да се заинтересује за Стару Базу!…“

„А зашто да се заинтересујемо?“ викао је Азизбеков. „Двадесет пута сам пролазио поред ње. Развалине као развалине. Зар су мало развалина оставили за собом први насељеници?“

„А ја сам тамо био пре две године! Гледам, ваља се тамо зарђала гусеница краулера. Погледао сам и отишао даље.“

„А да ли се и сада тамо налази?“

„Чему празни разговори? На средини Базе се одвајкада налази тригонометријски знак. Значи, можда су и њега оставили Марсовци?“

„Трагачи су се осрамотили, просто је човеку срамота да их погледа!“

„Зашто? Они су то и открили.“

Начелник групе трагача Опанасенко, који је стигао једва пре неколико тренутака, огроман, широких рамена, вечито насмејан, хладио се сложеном мапом и нешто је говорио директору. Директор је одмахивао главом.

Ка столу је почео да се пробија, газећи свима ноге, Пучко. Брада му је била накострешена, наочаре је држао високо над главом.

„Због тога се у систему и дешавају такве ствари“, фалсетом поче да виче. „Ускоро ће к мени почети да долазе Марсовци да моле да им поправим тенк или краулер, а ја ћу им их и поправљати! Код мене је било случајева када су долазили потпуно непознати људи и тражили да им поправим возила! И видим, по граду се крећу потпуно непознати људи. Ја не знам одакле су они дошли, и ја не знам куд они одлазе! А можда, они долазе са Старе Базе и одлазе на Стару Базу!“

Жамор у кабинету се стиша.

„Можда хоћете пример? Изволите! Један грађанин седи овде са вама од јутра! Ја говорим о вама, грађанине!“

Пучко наочарима показа Феликса Рипкина. У кабинету одјекну смех. Опанасенко проговори дубоким басом: „Но, Захаре, то је мој Рипкин!“

Феликс одмахну главом, почеша се по потиљку и испод ока погледа Наташу.

„Но, па шта с тим што је он Рипкин?“ заурла Пучко.

„А одакле ја знам да је он Рипкин? Због тога и говорим да је потребно да све познајемо…“ Одмахнуо је руком и вратио се на своје место.

Директор устаде и јако залупа оловком по столу.

„Доста, доста, другови“, строго је рекао. „Повеселили смо се и доста. Откриће трагача је од огромне важности, али ми се нисмо сакупили због тога. Схему Старе Базе сада имамо. Рацију ћемо отпочети кроз три дана. Наредба о рацији ће бити издата вечерас. Унапред вам саопштавам да се за начелника групе поставља Опанасенко, а за његовог заменика Ливанов. А сада молим све, осим мојих заменика, да напусте кабинет и да оду на своја радна места.“

У кабинету су се налазила само једна врата, која су водила у ходник, и кабинет се празнио јако споро.

„Радиограм, директору!“ повика неко у вратима.

„Предајте преко везе!“

Сложен листић папира је почео да се преноси из руке у руку изнад глава.

Директор, који је нешто причао са Опанасенком, прими радиограм, отвори га и прочита. Наташа је видела како је побледео, а онда поцрвенео.

„Шта се десило?“ упита басом Опанасенко.

„Ово је да човек полуди“, рече директор очајно. „Сутра ће овамо стићи Јурковски.“

„Волођа?“ рече Опанасенко. „То је одлично.“

„Некоме је Волођа“, са тихим очајањем рече директор, „а за некога је генерални инспектор Међународне управе космичког саобраћаја.“

Директор још једном прочита радиограм и тешко уздахну.

Мекани звиждук будилника пробуди Јуру тачно у осам изјутра по времену космичког брода. Јура се налакти и љутито погледа будилник. Будилник мало причека и поново поче да звижди. Јура застења и седе на кревет. Не, више увече неће читати, помисли. Због чега се човеку увече никад не спава, а ујутру мора да преживљава такве муке?