Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Чудноват ипак… хм-хм… ред. Чудан…“

На крају ходника плавооки отвори округли отвор и увуче се кроз њега. Јурковски и Јура зачуше:

„Костја, к теби су дошли…“

Чуло се како неко виче звонким, веселим гласом:

„Шести! Сашка! Куд јуриш, безумниче? Сажали се на своју децу!“ Повуци се за сто километара, тамо је опасно! Трећи! Трећи! Руским језиком сам ти рекао! Одржавај везу са мном! Шести, не гунђај на претпостављене! Претпостављени се брину о њему, а он бесан. Види ти њега, незахвалника једног.

Јурковски и Јура се увукоше у омању просторију препуну разних прибора. Пред испупченим екраном је седео мршави, црнопути момак тридесетих година, у плавим, испегланим панталонама и белој кошуљи са црном краватом.

„Костја“, позва га плавооки и заћута.

Костја окрену према гостима весело, лепо лице с орловским носем, неколико секунди их је посматрао, љубазно се поздравио, а онда се поново окрену према екрану. На екрану су се лагано кретале по линијама координатног система разнобојне тачке.

„Девети, зашто си се зауставио? Шта, нестао ти је ентузијазам? Хајде, прошетај се још мало напред… Шести, ти правиш успехе. Већ сам се разболео од тебе. Шта, да ниси кренуо кући, на Земљу?“

Јурковски се закашља. Весели Костја је извукао из једног увета куглицу и окренувши се према Јурковском упита:

„Ко сте ви, гости?“

„Ја сам Јурковски“, оштро рече Јурковски.

„Који Јурковски?“ весело и нестрпљиво упита Костја. „Ја сам знао једнога, он је био Владимир Сергејевич.“

„То сам ја“, рече Јурковски.

Костја се обрадова.

„Одлично!“ узвикну он. „Онда станите уз онај пулт. Окретаћете четврто дугме — на њему је написано арапско четири — да она звездица тамо не излази из кружића…“

„Али, дозволите, ипак…“ поче Јурковски.

„Само ми не говорите да нисте схватили!“ повика Костја. „Иначе ћу се разочарати у вас.“

Плавооки му приђе и нешто поче да му шапуће у уво. Костја га саслуша и стави у уво куглицу.

„Нека му од тога буде боље“, рече и повика:

„Посматрачи, слушајте ме, преузимам команду! Сви сада стоје одлично, као Запорошци на слици Рјепина! Само, више не дотичите команде! Искључујем се на два минута!“ Поново је из увета извукао куглице. „Значи, ви сте постали генерални инспектор, Владимире Сергејевичу?“ упита.

„Да, постао сам“, рече Јурковски. „И ја…“

„А ко је овај младић? И он је такође генерални инспектор? Езра“, окрену се он плавооком, „нека Владимир Сергејевич држи осовину, а дечку дај да се нечим корисно поигра. Најбоље ће бити да га поставимо уз твој екран и нека гледа…“

„Можда ће ми се ипак дозволити да овде кажем две?“ упита Јурковски не обраћајући се никоме одређено.

„Разуме се, говорите, „рече Костја. „Имате читавих деведесет секунди.“

„Ја сам хтео… хм-хм… да доспем на један, било који, космоскаф“, рече Јурковски.

„Охо!“ рече Костја. „Боље би било да сте ми затражили точак од тролејбуса. А било би ипак најбоље кад бисте хтели да окрећете дугме број четири. На космоскафе не могу чак ни ја. Тамо је све пуно, као на Блумберговом концерту. А пажљиво окрећући дугме ви повећавате прецизност експеримента за један и по проценат.“

Јурковски величанствено слеже раменима.

„Но, добро“, рече он. „Видим да ћу морати… А зашто… хм-хм… то код вас није аутоматизовано?“ Костја је већ стављао у уво своју куглицу. Дугајлија Езра рече као из бурета:

„Опрема. Ђубре. Застарела.“

Укључио је велики екран и позвао Јуру прстом да му приђе. Јура приђе екрану и баци поглед на Јурковског. Јурковски је, тужно извивши обрве, држао дугме и посматрао екран пред којим је стајао Јура. Јура се такође загледа у екран. На екрану се видело неколико округлих светиих мрља, које су личиле или на крмаче или на репу. Кошчатим прстом Езра показа на једну мрљу:

„Космоскаф“, рече.

Костја поново поче да командује:

„Посматрачи, још не спавате? Шта вам се то вуче? Ах, време! Срам те било, Саша, па остало је још само три минута. Корито? Ах, фотонско корито? Стигао нам је генерални инспектор. Пажња, ово је сад озбиљно. Остало је тридесет… двадесет девет…“

Езра прстом показа центар екрана:

„Овде“, рече.

Јура погледа у центар. Тамо није било ништа.

„Петнаест… четрнаест… Владимире Сергејевичу, држите осовину… десет… девет…“

Јура је гледао. Езра је такође окретао дугме, према свему и он је држао неку осовину.

„Три… два… један… нула!“

У центру екрана се појави бела тачка. Затим екран побеле, па постаде заслепљујуће бео и на крају поцрне. Негде испод таванице продорно и кратко зазвонише некаква звонца. Упалише се и угасише црвене лампице на пулту крај екрана. И поново се на екрану појавише округле мрље које су личиле на крмаче.