Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Какве везе с тим има уобразиља?“ рече Биков.

„То је чист прорачун. Вероватноћа доласка бића баш у Сунчев систем је мала.

Вероватноћа тога да би им пало на памет да уништавају сателите и од њих праве Прстен, ја мислим да је још мања…“

„Шта ми знамо о вероватном?“ упита Јурковски. „Рецимо да си у праву“, рече Биков. „Рецимо да су одиста некада давно у Сунчев систем стигла бића из неког другог система и да су направила вештачки прстен око Сатурна. Обележили су се, да тако кажемо. Али, зар ти рачунаш на то да ћеш наћи потврду своје хипотезе у том првом и једином истраживању у Прстену?“

„Шта ми знамо о вероватном?“ понови своје питање Јурковски.

„Ја знам једно“, љутито рече Биков, „да немаш апсолутно никаквих шанси да сазнаш и да је цела та идеја сулуда.“

Поново су заћутали и Јурковски је поново почео да чита свој извештај. Имао је тужно и веома старо лице. Јури га је наједном било ужасно жао, али он није знао како да му помогне.

Јура погледа у Жилина. Жилин је несто размишљао. Биков се правио као да чита часопис. По свему се видело да је и њему било жао Јурковског.

Жилин наједном рече:

„Алексеј Петровичу, а зашто ви сматрате да су шансе мале и да због тога треба одбацити све наде?“

Биков спусти часопис.

„Ти си другог мишљења?“

„Свет је велики“, рече Жилин. „Мени су се допале речи Владимира Сергејевича: «шта ми уопште знамо о вероватном?»„

„Но, а шта не знамо о вероватном?“ упита Биков. Јурковски се трже, али не одвоји главу од извештаја.

„Сетио сам се једног човека“, рече Жилин. „Имао је интересантну судбину…“

Жилин се неодлучно заустави. „Можда вам сметам, Владимире Сергејевичу?“

„Причај“, нареди Јурковски и одлучно залупи извештај.

„То ће потрајати“, упозори га Жилин.

„Тим боље“, рече Јурковски. „Причај!“

И Жилин поче да прича.

Прича о гигантској флуктуацији

Ја сам тада још био дечак, многе ствари нисам могао да схватим и много шта сам заборавио, можда чак и оно најинтересантније. Била је ноћ, лице тог човека нисам ни видео. А глас му је био најобичнији — мало тужан и сипљив, и понекад је кашљуцао, као да је био збуњен. Једном речју, ако бих га срео још који пут на улици, сигурно га не бих препознао.

Сусрели смо се на плажи. Ја сам се управо био окупао и седео сам на стени. Онда сам зачуо како се иза мене почела да руши земља — то се он спуштао низ насип, замирисао је дувански дим и он је стао поред мене. Као што сам већ рекао, све се то дешавало ноћу. Небо је било покривено облацима, почињала је бура. По плажи је дувао јак, топао ветар. Незнанац је пушио. Ветар је избацивао из његове цигарете дугачке наранџасте искре, које су летеле и нестајале над пустом плажом. То је било јако лепо и ја се тога одлично сећам. Имао сам шеснаест година и нисам ни помишљао на то да ће почети да разговара са мном. Али он је почео да говори. И почео је јако чудно.

„Свет је пун чудноватих ствари“, рекао је.

Ја сам закључио да он једноставно размишља наглас и оћутао сам. Окренуо сам се и погледао га, али нисам ништа видео, било је сувише мрачно. А он понови:

„Свет је пун чудноватих ствари.“ Онда поново повуче дим из своје цигарете засувши ме читавом кишом искрица.

Ја сам поново оћутао: био сам стидљив. Попушио је цигарету до краја, запалио нову и сео на стену поред мене. С времена на време почињао је нешто да мрмља, али шум воде је заглушивао његове речи и ја сам чуо само неразумљиво брундање. На крају гласно рече:

„Не, то је већ сувише. Ја то морам некоме да испричам.“

И обрати се мени, први пут од тренутка свог доласка на плажу:

„Не одбијајте да ме саслушате, молим вас.“

Ја, разуме се, нисам одбио. Он рече:

„Само, бићу принуђен да почнем издалека, јер ако вам одмах испричам све, ви једноставно ништа нећете схватити и нећете ми веровати. А мени је веома важно да ми верујете. Мени нико не верује, а већ је то отишло јако далеко… То је почело још у детињству. Почео сам да свирам виолину и разбио сам четири чаше и тацну.“

„Како то?“ упитах га. И одмах се сетих неког вица у коме једна дама говори другој: „Можете да замислите, јуче је домар бацао дрва у наш подрум и разбио нам лустер.“ Постоји такав стари виц.

Незнанац се тужно насмеја и рече:

„Ево, замислите, то се десило. Током првог месеца учења. Већ тада је мој наставник рекао да он у животу није видео ништа слично.“

Ја сам оћутао, али сам такође помислио да је то морало да изгледа веома чудновато. Замислио сам га како размахује гудалом и како с времена на време њиме удара у витрину. То је одиста могло далеко да га одведе.