Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„То је природни физички закон“, објасни он изненада. „Појава резонанције.“ И он ми, једним дахом, исприча анегдоту из школске физике о томе како је преко моста маршовала чета војника и како се мост због тога срушио. После ми је објаснио да чаше и тацне такође могу да се разбију резонанцијом, ако се пронађу звучна треперења одговарајуће учесталости. Морам да кажем да сам од тог тренутка јасно схватио да је звук — вибрација.

Незнанац ми је објаснио да је резонанција у свакодневном животу (у домаћинству, како се он изражавао) ствар веома ретка и одушевљавао се тиме што је неки стари законик узимао у обзир и такву ситницу и предвиђао кажњавање власника оног петла који својим кукурекањем разбије суседу бокал.

Ја сам се сложио с тим да то одиста мора бити врло ретка појава. До тог тренутка нисам о томе ништа био чуо.

„Веома, веома ретка“, рече он. „А ја сам само за месее дана својом виолином разбио четири чаше и једну тацну. Али, то је био само почетак.“

Запалио је нову цигарету.

„Ускоро су моји родитељл и пријатељи запазили да ја нарушавам закон сендвича.“

Одлучих да се не обрукам и рекох:

„Чудно презиме.“

„Какво презиме?“ упита он. „Ах, закон? Не, то није презиме. То је… како да вам кажем… нешто шаљиво. Знате, постоји читава група узречица: дошао као кец на једанаест… Сендвич увек пада бутером на земљу… У том смислу да се лоше чешће дешава од доброг. Или у научној формулацији: вероватноћа жељеног догађаја је увек мања од половине.“

„Половине чега?“ упитах, али одмах схватих да сам извалио глупост. Он се зачуди.

„Зар ви не знате теорију вероватноће?“ упита ме. Одговорио сам му да то још нисмо учили у школи.

„Онда ништа нећете моћи да схватите“, рече разочарано.

„А ви објасните“, рекох љутито и он поче да ми објашњава. Објаснио ми је да је вероватноћа — квантитативна карактеристика могућности дешавања овог или оног догађаја.

„А какве везе с тим имају сендвичи?“ упитах.

„Сендвич може да падне или бутером према земљи или бутером окренутим нагоре“, рече. „Ето, ако говоримо уопштено, ако будете бацали сендвич на срећу, он ће падати час овако час онако. У половини случајева он ће пасти бутером нагоре, а у половини — бутером према земљи. Да ли вам је јасно?“

„Јесте“, рекох. И због нечег се сетих да још нисам вечерао.

„У таквим случајевима се говори да је вероватноћа жељеног резултата једнака половини.“

Даље ми је испричао да ако би се сендвич бацао сто пута, он може да падне бутером окренутим нагоре не педесет, већ педесет и пет или двадесет пута, и да само у случају ако се експеримент понавља много пута, може да се добије резултат приближан половини. Ја замислих тај несрећни сендвич са бутером (можда чак и с кавијаром) како изгледа пошто је хиљаду пута падао на под и упитах да ли одиста постоје људи који се тиме баве. Он поче да ми објашњава да се у ту сврху користи не сендвич већ новчић, као у игри «круна-писмо», све више залазећи у детаље, тако да сам ускоро сасвим престао да га слушам и седео гледајући натмурено небо, мислећи о томе да ће према свему падати киша. Из те прве лекције из теорије вероватноће ја сам запамтио о један термин — математичко ишчекивање.

Незнанац је тај термин често употребљавао, а ја сам сваки пут замишљао огромну просторију, као чекаоницу, са подом у плочицама, у којој седе људи са ташнама и бацају с времена на време у ваздух новчиће и сендвиче и нешто ишчекују. И сада то често видим у сну. Али тада ме незнанац ошамути звонким изразом гранична теорема Муавра-Лапласа и рече да све то нема никакве везе са ствари о којој је хтео да ми прича.

„Ја, знате, уопште нисам хтео да вам причам о томе“, рече гласом који више није био онако жив као малочас.

„Извините, ви сте сигурно математичар?“ упитах га. „Не“, одговори он натмурено.

„Какав сам ја математичар? Ја сам флуктуација.“

Из учтивости оћутах.

„Да, ја вам, чини ми се, још нисам испричао свој доживљај“, сети се он.

„Ви сте говорили о сендвичима“, рекох.

„Знате, то је први приметио мој стриц“, настави он. „Ја сам, знате, био веома расејан и често сам испуштао из руку сендвиче. И сендвичи су ми увек падали на земљу окренути бутером нагоре.“

„Па, то је добро“, рекох.

Он тужно уздахну.

„То је добро кад се то дешава понекад… А кад се то дешава стално! Да ли ме схватате — стално!“

Ништа нисам схватао, и то сам му и рекао.

„Мој стриц је нешто знао математику и бавио се теоријом вероватноће. Он ми посаветова да бацим новчић. Бацали смо га заједно. Ја чак одмах нисам ни схватио да сам пропао човек, али мој стриц то одмах схвати. Тако ми је тада и рекао: «Ти си пропао човек!»„