Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Метеорити понекад падају и у куће“, рекао је замишљено. „Али то се дешава веома ретко. И регистрован је само један, знате, само један случај, кад је метеорит погодио човека. Једини, знате ли, такав случај…“

„Но, па шта онда?“ упитао сам га.

Нагао се према мени и прошаптао: „Тај човек сам — ја!“

„Ви се шалите!“ рекао сам задрхтавши.

„Не“, тужно је рекао. Испоставило се да се то десило на Уралу. Ишао је пешице, кроз планине, и зауставио се за тренутак да би завезао пертлу на гојзерици.

Зачуо се звиждук и осетио је ударац у задњи део тела и бол од опекотине.

„На панталонама се налазила оваква рупа“, причао је. „Крв је текла, знате ли, али не баш јако. Штета што је сада мрак, показао бих вам ожиљак.“

На том месту сакупио је неколико сумњивих каменчића и чувао их у свом столу — можда је један од њих и био метеорит.

Са њим су се дешавале и ствари које никако нису могле да се објасне с научне тачке гледишта. Барем не са тадашњег нивоа науке. Тако је једном неочекивано и за самога себе постао извор јаког магнетног поља. То се изражавало у томе што су сви предмети од феромагнетита који су се налазили у соби наједном полетели к њему. Челично перо му се забило у образ, нешто га је болно ударило по глави и леђима. Почео је да се штити рукама, дрхтећи од ужаса, од ногу до главе облепљен виљушкама, кашикама, маказама, и наједнам се све завршило. Појава није трајала више од десет секунди и он уопште није знао како да је објасни.

Други пут, кад је добио писмо од пријатеља, већ после првог реда, на своје највеће запрепашћење, констатовао је да је исто такво писмо добио већ једном пре неколико година. Сетио се чак да је на супротној страни поред потписа стајала огромна крмача. Кад је писмо обрнуо, одиста је угледао огромну крмачу.

„Све се то више није понављало“, тужно је рекао. „Ја сам те примере сматрао за најлепше у својој колекцији. Али, знате, тако сам сматрао само до данашње вечери.“

Често је сецкао свој говор, да би изјавио: „Све је то, знате, било јако лепо, али данас… То је већ сувише, уверавам вас.“

„А зар вам се не чини“, упитао сам га, „да сте ви интересантан случај за науку?“

„Мислио сам о томе“, рекао је. „Писао сам. Предлагао сам. Нико ми не верује. Чак ми ни рођаци не верују. Само је мој стриц веровао, али он је сада мртав. Сви ме сматрају за оригиналног човека и неуморног шаљивџију. Ја просто не могу ни да замислим шта ће мислити после данашњег догађаја.“ Уздахнуо је и бацио опушак.

„Да, то је можда и најбоље, што ми не верују. Претпоставимо да ми неко поверује. Створили би комисију, која би свуда путовала за мном и чекала чуда. А ја сам човек природно недруштвен, а уза све то од свега овога карактер ми се сасвим покварио. Понекад не спавам ноћу — бојим се…“

Што се тиче комисије, ту сам се у потпуности слагао с њим. Јер, одиста, он и није могао да изазива чуда по својој жељи. Он је био само жариште, епицентар чуда, тачка пространства, како је говорио, на којој су се дешавали мало вероватни догађаји. Без комисије и посматрања ништа не би могло да се утврди.

„Писао сам једном познатом научнику“, наставио је. „Углавном о метеориту и о води у вази. Али он је све то примио као шалу. Одговорио ми је да је метеорит пао на јапанског шофера, а не на мене. И саветовао ми да се обратим лекару.

Заинтересовао ме је тај шофер. Помислио сам да је можда и он гигантска флуктуација — ви и сами схватате — то је могуће. Али испоставило се да је он умро пре више година. Да, знате…“Замислио се. „А лекару сам ипак отишао.

Испоставило се да са тачке гледишта медицине ништа посебно не представљам. Али лекар је код мене констатовао извесно растројство нервног система и послао ме овамо на опоравак. И ја сам допутовао. Одакле сам могао да знам шта ће се овде десити?“

Наједном ме је ухватио за раме и прошаптао:

„Пре један сат одлетела је моја познаница.“

Нисам га схватио.

„Ми смо шетали тамо, горе, у парку. На крају крајева ја сам ипак човек и имао сам најозбиљније намере. Упознали смо се у ресторану, отишли смо да се прошетамо у парку, и она је одлетела.“

„Куда?“ повиках.

„Не знам. Ишли смо, а она наједном викну, јаукну, одвоји се од земље и полете у ваздух. Нисам могао ни да се освестим, само сам је ухватио за ногу. И ево…“

Гурнуо ми је у руку неки тврди предмет. То је била сандала, обична светла женска сандала.“Ви схватате, то није баш сасвим немогуће“, мрмљао је феномен.

„Хаотично кретање молекула тела, брауновско кретање делића живог колоида је постало усмерено, нешто је одвојило од земље и однело некуд, ни ја незнам куд.