Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Питање је на свом месту, Владимире Сергејевичу“, рече Шершењ после краћег ћутања. „Али, како одговорити на њега — то одиста не знам. И све то изгледа сумњиво. Ја бих рекао — одвратно. Ја сам већ неколико пута покушавао да одбијем коауторство — знате, да бих једноставно спасао своје лице. И замислите, момци ми не допуштају! И ја их схватам. Ето, Тоља Кравец“, лупио је дланом по фотокоректури. „Одличан практичар. Мајстор прецизног мерења. Одличан инжењер.

Али…“ он рашири руке, „он нема довољно искуства, шта ли… Огроман, најинтересантнији материјал осматрања и — практично потпуна неспособност за квалификовану анализу резултата. Ви знате, Владимире Сергејевичу, ја сам научник, мени је жао материјала који пропада, а објавити га у сировом облику, да би закључке извлачио Габдул Кадирович — то такође некако не иде! Не могу да издржим, седам за сто, почињем да интерпретирам сам. Но… самољубље… Тако се и појављује — Шершењ и Кравец.“

„Да“, замишљено рече Јурковски. „Дешава се. Не узнемиравајте се због тога, Владиславе, није то ништа страшно… Ми вас одлично познајемо. Да, Анатолиј Кравец. Чини ми се да га се… хм-хм… сећам. Људескара. Веома љубазан и учтив. Да, да, сећам га се. Био је, сећам се, одличан студент, вредан. Ја сам био убеђен да је он на Земљи, у Абастуманији… Да. Знате, Владиславе, испричајте ми, молим вас, нешто о вашим сарадницима. Ја сам их већ скоро све позаборављао.“

„Па“, рече Шершењ, „то није тешко. Нас је овде, на Диони, све у свему осморо.

Но, Дица и Олењеву ћемо искључити — они су инжењери-контролори. Одлични, паметни момци, ниједног несрећног случаја за три године рада. О мени такође нећемо говорити. Значи имамо још пет астронома. Аверин. Астрофизичар. Обећава да ће постати драгоцен радник, али се за сада много разбацује. Мени лично се та особина никада и ни код кога није много допадала. Због тога Милер и ја никако нисмо могли да се сложимо. Тако, онда имамо Свирског, Виталија. Такође астрофизичар.“

„Дозволите“, рече Јурковски, наједном синувши лицем. „Аверин и Свирски! Како да не… То је био одличан пар. Сећам се, био сам лоше расположен и оборио сам Аверина, а Свирски је одбио да полаже. Сећам се, то је била дирљива буна… Да, то су били одлични другови. Како да се не сећам.“

„Сад су се охладили један према другоме“, тужно рече Шершењ.

„А шта се… хм-хм… десило?“

„Девојка“, љутито рече Шершењ. „Обојица су се преко ушију заљубила у Зину Шатрову…“

„Сећам се!“ узвикну Јурковски. „Мала, весела, очи плаве као… хм-хм… незаборавак. Сви су јој се удварали, а она је свима одговарала шалом. Била је јако весела.“

„Сад више није“, рече Шершењ. „Запетљао сам се у тим стварима срца, Владимире Сергејевичу. Нека буде како ви хоћете, али што се тиче тога, увек сам иступао против вас и иступаћу и даље. Младим девојкама није место на удаљеним базама, Владимире Сергејевичу.“

„Оставите се, Владиславе“, рече Јурковски и намршти се.

„Ствар није у томе, на крају крајева. И ако сам много очекивао од тог пара — од Аверина и Свирског. Али они су затражили различите теме. Сад њихову стару тему разрађујемо Аверин и ја, а Свирски ради одвојено. Да, Свирски. Миран, уздржљив, иако помало и флегматичан. Имам намеру да га оставим као свог заменика кад одем на одмор. Још није сасвим самосталан, мора му се пружати помоћ. Но, о Тољи Кравецу сам већ причао. Зина Шатрова…“ Шершењ заћута и почеша се иза увета.

„Девојка!“ рече. „Зна ствари, разуме се, али… Таква, знате, губи се у свему.

Емоције. Уосталом, не бих имао неких замерка на њен рад. Свој хлеб на Диони зарађује. И, на крају, Базанов.“

Шершењ заћута и замисли се. Јурковски баци поглед на фотокоректуру, а онда више није могао да издржи, подиже притискивач с ње и прочита: ШЕРШЕЊ И КРАВЕЦ: ПРАШИНА КОЈА САЧИЊАВА ПРСТЕНОВЕ САТУРНА.

Уздахну и баци поглед на Шершења.

„Но“, упита, „какав је… хм-хм… Базанов?“

„Базанов је одличан радник“, одлучно рече Шершењ. „Мало је плах, али је добра, паметна глава. Тешко је изићи с њим на крај, то је истина.“ Базанов… Нешто га се не сећам… „Чиме се бави?“

„Атмосферац. Знате, Владимире Сергејевичу, он је сувише прецизан. Рад је готов, њему је још Милер помагао, треба га објавити — а он неће! Стално је нечим незадовољан, стално му се чини да нешто није довољно обрадио… Знате, такав… самокритичан човек. Самокритичан и упоран. Одавно већ користимо његове резултате… Глупо испада — немамо на шта да се позовемо, кад их користимо. А ја се, отворено говорећи, много не узбуђујем. Упоран је и јако раздражљив.“