Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Да“, рече Јурковски. „Сећам га се. Такав је… хм-хм… самосталан, био и као студент. Да… веома.“ Као случајно узе у руку фотокоректуру и расејано поче да је прелистава. „Да… хм-хм… интересантно. А овај рад вам још нисам видео, Владиславе“, рече.

„То је најновији“, рече Шершењ смешкајући се. „Коректуру ћу сам, према свему, однети на Земљу кад пођем на одмор. Дошли смо до парадоксалних резултата, Владимире Сергејевичу. Запрепашћујући резултати. Ево, погледајте…“

Шершењ обиђе сто и наже се над Јурковским, али у том тренутку неко закуца на врата.

„Извинит, Владимире Сергејевичу“, рече Шершењ и усправи се. „Уђите!“ гласно рече.

Кроз низак, овалан отвор, сагавши се, уђе кошчат, блед млађи човек. Јурковски га одмах препознаде — то је био Пећа Базанов, доброћудан, паметан и поштен младић, велика добричина. Јурковски већ поче да му се смешка, али му Базанов само хладно климну главом, приђе сточићу и стави испред Шершења на сто једну фасциклу.

„Ево прорачуна“, рече. „Коефицијенти апсорпције.“

Јурковски мирно рече:

„Шта је то, Петре… хм-хм… не сећам се како вам оно беше презиме по оцу, нећете ни да се поздравите са мном?“

„Извините, Владимире Сергејевичу“, рече овај. „Добар дан. Чини ми се да сам се мало заборавио.“

„Чини ми се да сте се одиста заборавили, Базанове“, тихо рече Шершењ.

Базанов слеже раменима и изиђе залупивши за собом вратима. Јурковски се нагло исправи и умало не лупи главом о таваницу. Шерсењ га ухвати за руку.

„Магнетне потковице код нас треба држати на поду, друже генерални инспекторе“, рече смејући се. „Ово вам није ваш Тахмасиб.“

Јурковски погледа према затвореним вратима. Зар је то Базанов, зачуђено помисли.

Шершењ се уозбиљи.

„Не чудите се понашању Базанова“, рече. „Ми смо се посвађали баш због тих коефицијената апсорпције. Он сматра да је испод његовог достојанства да прорачунава каефицијенте и већ два дана због тога терорише целу опсерваторију.“

Јурковски се намршти покушавајући да се нечега сети. А онда једноставно одмахну руком.

„Нећемо више о томе“, рече. „Дајте, Владиславе, да погледамо те ваше парадоксе…“

Од Тахмасиба је за цилиндричну кулу лифта, преко камените равне површине, била затегнута танка сајла. Јура се лагано и опрезно кретао по њој, са задовољством осећајући да период припрема у условима бестежинског стања на Земљи није био узалудан. Испред њега, на педесетак корачаја, у жутој светлости Сатурна светлуцао се скафандер Михаила Антоновича.

Огромни жути срп Сатурна видео се са стране. Напред се налазио зеленкасти млади месец — то је био Титан, највећи природни трабант у Сунчевом систему. Јура се осврте према Сатурну. Прстенови Сатурна се са Дионе нису видели. Видео се само танки, сребрнасти зрак, који је тај срп секао на два дела. Неосветљени део диска Сатурна пресијавао се зеленкастом светлошћу. Негде са друге стране Сатурна окретала се Реја.

Михаило Антонович сачека Јуру и они се заједно провукоше кроз ниска, полукружна врата. Опсерваторија се налазила под површином Дионе. На површини су се налазиле само мрежасте куле интерферометара и параболоиди антена, које су личиле на огромне тањире. У кесону, извлачећи се из скафандера, Михаил Антонович рече:

„Ја ћу, Јура, отићи у библиотеку, а ти се овде прошетај, погледај мало.

Сарадници су овде млади, брзо ћеш се упознати с њима. Наћи ћемо се кроз једно два сата… Или се врати сам право на брод. Он лупи Јуру по рамену и, правећи буку својим металним потковицама, оде ходником улево.“ Јура крете надесно.

Ходник је био овалан, обложен пластичном масом; само се под ногама налазила уска челична стаза, изгребана потковицама. Дуж ходника су се пружале цеви. У њима је нешто клокотало и бућкало. Мирисало је на боровину и угрејани метал.

Јура прође поред неких отворених врата. У просторији није било никога, само су се на пулту који се видео кроз врата палиле и гасиле разнобојне лампице. Како је тихо, помисли Јура. Нико се не види и нико се не чује. Скрете у попречни ходник и зачу музику. Неко је негде свирао на гитари, сигурно и лагано, неку тужну мелодију. Зар је и на Реји тако? — наједном помисли Јура. Он је волео да око њега буде бучно, да сви увек буду заједно, да се смеју, шале и певају. И наједном је осетио тугу. Онда помисли да су сада сигурно сви на својим радним местима, али ипак не могаде да се ослободи утиска да људи у оваквим кружним, празним ходницима не могу да се не досађују — и овде и на другим далеким планетама. Кривац је вероватно била гитара.