Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Добар дан“, рече Јура.

Девојка само покрену усне, без и једног јединог звука, и тихо приђе столу.

Кравец рече:

„Ово је Зина Шатрова. А ово је, Зиночка, Јурије Бородин. Он је допутовао заједно са Владимиром Сергејевичем Јурковским.“

Девојка климну главом не дижући очи. Јура је покушавао да схвати да ли се према свима који су стигли са Јурковским на Тахмасибу сарадници ове опсерваторије тако чудно односе. Погледа у Кравеца. Кравец је гледао Зину и, изгледа, нешто прорачунавао. Зина је ћутке прелиставала оне папире. Кад је привукла себи електричну машину за рачунање и почела да откуцава бројеве, Кравец се окрете Јури:

„Но, Јура, хоћете ли…“

Прекинуло га је меко брундање радиофона. Извинио се и брзо извукао из џепа радиофон.

„Анатолије?“ зачу се дубок глас.

„Да, ја сам, Владиславе Кимовичу.“

„Анатолије, отиђи, молим те, до Базанова. У библиотеци је.“

Кравец погледа у Јуру.

„Код мене…“ започе.

Глас у радиофону поче да се удаљава:

„Добар дан, Владимире Сергејевичу… Да, да, схеме сам припремио…“

Веза се прекиде. Кравец стави радиофон у џеп и неодлучно погледа према Зини и Јури.

„Мораћу да одем“, рече. „Директор ме је замолио да помогнем нашем атмосферичару… Зина, буди тако добра, покажи нашем госту опсерваторију. Узми у обзир да је он добар пријатеиј Владимира Сергејевича, да му треба указати пажњу…“

Зина ништа не одговори. Као да Кравеца није ни чула, само главу још више саже.

Кравец се осмехну Јури својим тужним осмехом, подиже обрве, рашири руке и изиђе.

Јура се примаче пулту и баци поглед на девојку. Имала је мило и преморено лице.

Шта то све значи — да ли је Владимир Сергејевич одиста дошао у инспекцију?

Узми у обзир, он је добар пријатељ Владимира Сергејевича.

Нека све иде до сто ђавола! Јура осети да све то значи нешто лоше. Осећао је потребу да се у нешто умеша. Да оде и остави све овако како јесте — то би било немогуће. Поново погледа у Зину. Девојка је радила. Никад раније није видео да тако мила девојка може да буде тако тужна и ћутљива. Сигурно су је увредили, наједном помисли. Јасно је као сунце да су је увредили. У твом присуству су увредили човека — и ти си крив, аутоматски се сетио. Но, добро…

„Шта је ово?“ Јура гласно упита и прстом показа на једну од лампи које су намигивале. Зина се трже и подиже главу.

„Ово?“ упита. Први пут је подигла на њега своје очи. Имала је необичне, огромне плаве очи. Јура храбро рече:

„Да, баш то.“

Зина га је и даље гледала.

„Реците“, упита она, „ви ћете радити код нас?“

„Не“, рече Јура и приђе столу. „Ја нећу радити код вас. Ја сам овде у проласку.

И ја нисам никакав пријатељ Владимира Сергејевича. Једва да се и познајем с њим. Нити сам некакав његов љубимац. Ја сам вакуум-варилац.“

Она пређе руком преко лица.

„Станите“, промрмља. „Вакуум-варилац? Зашто вакуум-варилац?“

„А зашто да не?“ упита Јура, некако осетивши да је за ову дивну, тужну девојку веома важно то што је он баш вакуум-варилац, а не нешто друго. Никад се још није толико радовао што је вакуум-варилац.

„Извините“, рече девојка. „Ја сам вас заменила.“

„С ким то?“

„Не знам. Мислила сам… Не знам. Није ни важно.“ Јура обиђе сто и заустави се поред ње гледајући је одозго.

„Причајте“, рече јој.

„О чему?“

„О свему. О свему што се овде, код вас, дешава.“ Наједном Јура угледа како су на блиставу површину стола почеле да падају капи. Осети како га нешто стеже у грлу.

„Но, још је само то требало“, љутито рече.

Зина затресе главом. Он преплашено погледа према вратима и претећи рече:

„Престаните да плачете! Каква срамота!“

Она подиже главу. Лице јој је било мокро и жалосно, очи су јој још више отекле.

„Како би… ви… тако“, проговорила је. Он извуче из џепа марамицу и стави јој је у мокри длан. Она поче да брише образе.

„Ко вас је увредио?“ тихо упита Јура. „Кравец? Да пођем и да му разбијем њушку, хоћете?“

Она сави марамицу и покуша да се осмехне. Затим упита:

„Слушајте, ви сте одиста вакуум-варилац?“

„Јесам. Само, молим вас, не плачите. Први пут видим да неко плаче због тога што је угледао вакуум-вариоца.“

„А да ли је истина да је Јурковски довео са собом на опсерваторију свог љубимца?“

„Каквог сад љубимца?“ запрепасти се Јура.

„Код нас се овде причало да Јурковски хоће да смести на Диони свог љубимца астрофизичара…“

„Какве су то сад глупости?“ рече Јура. „На броду се налазе само посада, Јурковски и ја. Нема никаквих астролизичара.“