Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Аха“,са задовољством се сложи Биков.

„Тако. А наши пријатељи на Диони — нису ни као ти, а ни као наш кадет. Они прихватају такву гадост за чисту монету, а неистрошене резерве лажног поноса им не дају да пођу да све разјасне.“

„Па шта“, рече Биков. „Можда је и тако.“

Уђе Јура. Он чучну пред отвореним орманом са књигама и поче да тражи нешто за читање. Догађаји на Диони су га сасвим избацили из колосека и он никако није могао да дође себи. Опроштај од Зине Шатрове био је ћутљив и дирљив. Зина такође није успела да се сасвим поврати. Истина, она се већ смешкала. Јура је желео да остане на Диони све донде док Зина не почне да се смеје. Он је био уверен да би умео да је развесели и у извесној мери помогне јој да заборави на дане страховладе Шершења. Жалио је што не може да остане на Диони. Зато је у ходнику ухватио Свирског и затражио од њега да према Зини сви буду што је могуће пажљивији. Свирски га је погледао и одговорио неодређено: „Разбићемо му њушку!“

„Хм… Алексеј“, рече Јурковски. „Ја никоме нећу сметати у командном одељењу?“

„Ти си генерални инспектор“, рече Биков. „Коме ти можеш да сметаш?“

„Хтео бих да се повежем са Титаном“, рече Јурковски. „И, уопште, хтео бих да ослушнем шта се дешава у етеру.“

„Хајде“, рече Биков.

„А могу ли и ја?“ упита Јура.

„Можеш и ти“, рече Биков. „Уопште, сви могу све. Тог јутра Биков је прочитао последњи часопис. Дуго му је и пажљиво разгледао корице, па чак и цену. Затим је уздахнуо, однео га у своју кабину, а кад се вратио, Јура је схватио да је «момак исецкао штапић до краја». Биков је сада био љубазан, говорљив и свима је све дозвољавао.“

„Поћи ћу и ја с вама“, рече Биков.

Утроје су ушли у командно одељење. Михаило Антонович их запањено погледа са свог узвишења, насмеши се и махну руком.

„Нећемо да ти сметамо“, рече Биков. „Потребна нам је радио-станица.“

„Само пазите, децо“, упозори их Михаило Антонович, „кроз пола сата почиње бестежинско стање.“

По захтеву Јурковског, Тахмасиб се кретао ка станици Прстен-1, вештачком сателиту Сатурна, који се кретао у близини Прстена.

„А без тога не може?“ упита Јурковски.

„Видиш ли, Волођењка“, с изразом кривца одговори Михаило Антонович. „Веома је тесно у Тахмасибу овде. Стално морам да маневришем.“

Прошли су поред Жилина, који је нешто прегледао у комбајну контроле, и зауставили се испред радио-станице. Биков поче да манипулише дугмадима. У звучнику запуцкета и запишта.

„Музика сфера“, прокоментариса Жилин. „Укључите дешифратор, Алексеј Петровичу.“

„Да, стварно“, рече Биков. „Ја сам због нечег закључио да су то сметње.“

„Радиста“, презриво рече Јурковски.

Звучник наједном заурла неприродним гласом:

„…минута слушајте концерт Александра Блумберга, пренос са Земље.

Понављам…“

Глас је «отпловио» и заменило га је неко хркање. Затим је неко рекао: „…шта не могу да помогнем. Мораћете, другови, да сачекате.“

„А ако пошаљемо свој чамац?“

„Тада ћете чекати мање, али ћете ипак чекати.“ Биков укључи аутомат и казаљка поче да се креће по скали заустављајући се на свакој станици која је радила.

„…осамдесет хектара селенских батерија за стаклене баште, четрдесет километара бакарне жице, шест стотих, двадесет километара…“ „Бутера нема, шећера нема, остало је још сто пакета Херкулеса, кекс и кафа. Да и цигарета такође нема…“

„…And hear me? I»m, not going to stand this impudence… Hear me? I’m…“ [3] „…И чујете? Немам намеру да трпим такав безобразлук… чујете ли? Ја…“; прим. прев.

„Ку-два, ку-два, ништа нисам схватио… И каква му је то радио-станица?… Ку-два, ку-два, дајем податке. Један, два, три…“ „Недостајеш нам.

Када ћеш се најзад вратити? И зашто не пишеш? Љубим. Твоја Ана. Тачка.“

„…Чен, не плаши се, то је тако једноставно. Узимаш обрнути интеграл по хиперболоиду до ха…“ „Седми, седми, за вас је очишћен трећи сектор. Седми, спуштајте се на трећи сектор…“ „Саша, говорка се да је неки генерални инспектор стигао. Чак кажу да је то лично Јурковски…“

„Доста“, рече Јурковски. „Тражи Титан. Смутљивци“, прогунђа. „Већ знају…“

„Интересантно“, замишљено рече Биков. „Све у свему у систему Сатурна има око сто педесет људи, а толико галаме…“

Радио-станица је пуцкетала и пиштала. Биков дотера таласну дужину и поче да говори у микрофон:

„Титане, Титане. Овде Тахмасиб. Титане, Титане…“

„Титан слуша“, одговори женски глас.

„Генерални инспектор Јурковски позива директора система.“ Биков весело погледа Јурковског. „Правилно говорим, зар не, Волођа?“ упита. Јурковски благонаклоно климну главом.