Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Но, знате шта“, предложи Биков. „Идемо сви к нама.“

„Ех“, рече дугоња. „А после се треба поново вратити овамо.“

„Идемо, идемо“, рече Михаило Антонович. „Тамо ћемо и поразговарати.“

„Некако то није по правилима гостопримства, неодлучно рече дугоња.“

Сви заћуташе. Јура рече:

„Како интересантно седимо — четири према четири, као да је шаховски турнир.“

Сви га погледаше.

„Идемо, идемо к нама“, рече Биков одлучно устајући.

„Некако је ипак незгодно“, рече један од планетолога. „Ипак, идемо, поседећемо код вас. Можда ћемо успети и да поразговарамо.“

Жилин рече:

„Код нас је топло. Мали окрет регулатора и — може да буде као у паклу. Седећемо у лаким, лепим оделима. Нећемо да шмркћемо.“

У кајут-компанију уђе туробан човек са бундом пребаченом преко голог тела.

Гледајући у таваницу, он нељубазно рече:

„Извините, молим вас, али могли би да се разиђете по својим кабинама. Кроз пет минута искључићемо ваздух.“

Човек нестаде. Биков, не говорећи ни речи, пође ка излазу. Сви кретоше за њим.

Свечано ћутећи, прошли су ходником, загрцнули се врелим ваздухом у празном кесону и најзад стигли на Тахмасиб. Дугајлија планетолог је вештим и брзим покретом смакао са себе бунду и сако и почео да одмотава са врата топао шал.

Топле ствари стрпаше у плакар. Затим почеше да се представљају и стежу један другоме ледене руке. Дугајлија планетолог се звао Рафаило Горчаков. Остала тројица, како се испоставило, били су Јозеф Влчек, Јевгеније Садовски и Павел Шемјакин. Када су се откравили, били су то весели, брбљиви момци. Ускоро се испоставило да Горчаков и Садовски истражују турбулентна кретања у Прстену, да нису ожењени, да воле Греема Грина и Строгова, да више воле биоскоп од позоришта и да сада у оригиналу читају Есеје Монтења, да неореалистичко сликарство не разумеју, али да не искључују могућност да и у њему нешто постоји; да Јозеф Влчек тражи у Прстену гвоздену руду методом неутронских одражавања и помоћу бомби-муња, да је по струци виолиниста, да је био првак Европе у трчању на четири стотине метара с препонама и да је у систем Сатурна доспео светећи се својој девојци због њене хладноће и неосетљивости; да је, на крају, Павел Шемјакин ожењен, да има децу и да ради као асистент у Институту планетологије, бори се за хипотезу о вештачком пореклу Прстена и да има намеру — главу да да, али да претвори хипотезу у теорију.

„Сва је несрећа у томе“, говорио је ватрено, „што су наши космографи, као истраживачке летелице, испод сваке критике. Јако су спори и несигурни. Кад седим у космоскафу над Прстеном, плаче ми се од туге. Руком човек да дохвати… А најстроже нам је забрањено да се спуштамо у Прстен. Ја сам чврсто убеђен да би прво истраживање Прстена дало неочекиване резултате. Барем неки кончић…“

„Какав, на пример?“ упита Биков.

„Е, то већ не знам…“

„Ја знам“, рече Горчаков. „Он се нада да ће тамо на неком камену пронаћи отисак босе ноге. Знате ли како он ради? Спушта се што је могуће ниже над Прстен и разгледа комаде кроз биноктар са четрдесетоструким повећањем. А за то време му се отпозади прикрада огроман астероид и удара га у задњи део космоскафа. Паша га разгледа биноктаром, и док он бежи, други астероиди…“

„То је већ глупо“, љутито рече Шемјакин. „Ако бисмо успели да докажемо да је Прстен резултат распадања неког тела, то би већ много значило, а нама је забрањено да ловимо комаде…“

„Лако је рећи — уловити комад“, рече Биков. „Ја знам тај посао. Сав си ознојен, а до самог краја не знаш ко је кога ухватио. Још, после се испоставља да си оборио ракету за пружање помоћи и да немаш довољно горива за лет до базе. Не, правилно раде што забрањују такве глупости.“

Михаило Антонович сањалачки подиже поглед:

„Али зато је то толико привлачно, децо! Какав је то жив, интересантан посао!“

Планетолози га погледаше са чуђењем у коме се осећало поштовање. Јура такође.

Он никада није ни помишљао да се дебели, добри Михаило Антонович некад бавио ловом на астероиде. Биков хладно погледа Михаила Антоновича и гласно се накашља. Михаило Антонович га уплашено погледа и брзо изјави:

„Али то је, разуме се, јако опасно… Неоправдани ризик… Уопште, то није потребно…“

„Узгред буди речено, о траговима“, замишљено рече Жилин. „Вама овде вести скоро да и не стижу са Земље“, погледа у планетологе, „и сигурно не знате…“

„У чему је ствар?“ упита Садовски. По његовом лицу се видело да је жељан нових информација.