Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Да, то је или нека непозната животиња или туриста“, рече Влчек. „Трагови животиња увек имају чудновате облике.“

„Старост“, тихо рече Жилин.

„Онда је то нека непозната животиња.“

„На пример, патка“, рече Садовски.

Биков се врати, смести у фотељу и упита:

„О чему разговарате?“

„Ето, другови покушавају да нађу објашњење за јапански траг“, рече Жилин.

„Претпотавља се: Дошљак, Европљанин, непозната животиња.“

„И?“ упита Биков.

„Све те хипотезе“, рече Жилин, „чак и хипотеза о Дошљаку, имају једино необјашњиву ствар.“

„Наиме?“ упита Шемјакин.

„Заборавио сам да вам кажем“, рече Жилин. „Пећина је површине од четрдесет квадратних метара. Отисак ципеле се налази у самом центру пећине.“

„И шта онда?“ упита Шемјакин.

„А постоји само један једини траг“, рече Жилин. Извесно време сви су ћутали.

„Да“, најзад отегнуто рече Садовски. „Балада о Једноногом Дошљаку.“

„Можда су остали трагови избрисани?“ упита Влчек.

„Искључено“, рече Жилин. „Двадесет пари јасних отисака босих ногу по целој пећини и један једини отисак ципеле на средини.“

„Значи“, рече Биков, „да је Дошљак био једноног. Донели су га у пећину, поставили усправно и, пошто су разјаснили све што их је интересовало, појели га на лицу места.“

„А зашто да не?“ рече Михаило Антонович. „По моме мишљењу, то је логично.“

„Лоше је што је само на једној нози“, замишљено рече Шемјакин. „Тешко је замислити једноного разумно биће.“

„Можда је био инвалид“, претпостави Горчаков.

„Једну ногу су могли и одмах да му поједу“, рече Садовски.

„Боже мој, каквим се глупостима бавимо“, рече Шемјакин. „Идемо на посао, то ће бити најбоље.“

„Не, извини“, рече Влчек. „Треба видети у чему је ствар. Постављам следећу хипотезу: Дошљак је правио огромне кораке. Они су сви ненормално кракати.“

„Он би у том случају разбио главу о свод пећине“, успротиви се Садовски.

„Највероватније је да је био крилат — улетео је у пећину, видео да имају лоше намере, одбацио се и одлетео. Шта ви о томе мислите, Иване?“

Жилин отвори уста да одговори, али уместо тога подиже прст и рече:

„Пажња! Генерални инспектор!“

У кајут-компанију црвен у лицу уђе Јурковски.

„Фуј!“ рече. „Како је овде дивно свеже. Планетолози, зове вас ваш шеф. И узмите у обзир да је тамо, код вас, негде око четрдесет степени. Изнад нуле.“ Окрете се Јури: „Спремај се, кадете. Договорио сам се с капетаном танкера. Он ће те пребацити на Прстен-2.“ Јура се трже и престаде да се смешка. „Танкер полази кроз неколико сати, али је боље тамо отићи на време. Вања, испратићеш га. Да!

Планетолози! Где су планетолози?“ Истрчао је у ходник. „Шемјакине! Паша!

Припреми фотографије које си снимио над Прстеном. Морам их погледати. Михаило, не одлази, причекај један тренутак. Остани овде. Алексеј, остави књигу, морам да поразговарам с тобом.“

Биков остави књигу. У кајут-компанији су остали само он, Јурковски и Михаило Антонович. Јурковски поче да јури из угла у угао.

„Шта ти је?“ упта Биков сумњичаво га посматрајући.

Јурковски се наједном заустави.

„Ево шта, Алексеј“, рече. „Договорио сам се са Маркушкином, он ће ми дати космоскаф. Хоћу да видим Прстен. Потпуно сигуран, безопасан лет, Алексеј.“

Јурковски се наједном разбесне. „Зашто ме тако посматраш? Момци лете тамо два пута дневно већ читавих годину дана. Да, ја знам да си ти упоран. Али ја се не спремам да се спуштам у Прстен, ја хоћу само да летим над њим. Потчињавам се твојим наређењима, уважи и ти моју молбу. Молим те најпонизније, ђаво га однео.

На крају крајева, јесмо ли другови или нисмо?“

„У чему је ствар?“ упита Биков мирно.

Јурковски поново поче да шпарта из угла у угао. „Дај ми Михаила“, одсечно рече.

„Шта-а-а?“ рече Биков лагано се усправљајући.

„Или ћу полетети сам“, рече Јурковски. „А ја се не разумем много у те космоскафе.“

Биков заћута. Михаило Антонович је гледао час једног час другог.

„Децо“, рече, „ја ћу са задовољством… У чему је ствар?“

„Могао бих да узмем пилота са станице“, рече Јурковски, „али ја молим Михаила, јер је он сто пута искуснији и опрезнији од свих њих тамо заједно. Да ли схваташ? Опрезнији!“

Биков је ћутао. Лице му је било намргођено и тмурно. „Бићемо опрезни“, рече Јурковски. „Летећемо на висини од двадесет-тридесет километара над средњом линијом, не ниже. Направићу неколико снимака, мало ћу погледати и кроз два сата ћемо се вратити.“