Аркадије Стругацки - Тахмасиб

Јура се слабо осмехну.“

„До виђења“, рече.

Михаило Антонович му махну руком, а Биков загуде:

„Срећна плазма, стажисто.“

Јура и Жилин изађоше из командног одељења. Последњи пут се за Јуром отворише и затворише врата кесона.

„До виђења, Тахмасибе“, рече Јура тужно.

Прошли су кроз бесконачно дуг ходник опсерваторије, у коме је била ужасна врућина, као у сауни, и попели се на другу палубу дока. Крај отвореног улаза у танкер на малој столичици од бамбуса седео је риђ човек с откопчаном блузом, златним дугмадима на њој и пругастим кратким панталонама. Огледајући се у малом огледалцету, он је прстима чешљао риђе бакенбарде и звиждукао неку тиролску мелодију. Када угледа Јуру и Жилиина, стрпа огледалце у џеп и устаде.

„Капетан Корф?“ упита Жилин.

„Ја“, рече риђи.

„На Прстен-2“, рече Жилин, „пребацићете овог друга. Генерални инспектор је разговарао с вама, зар не?“

„Ја“, рече риђобради капетан Корф. „Фрло топро. Пртљак?“

Жилин му пружи кофер.

„Ја“, рече капетан Корф по трећи пут.

„Па, до виђења, Јурка“, рече Жилин. „Не опуштај, молим те, нос. Чему то сада?“

„Не опуштам га, уопште“, рече Јура тужно.

„Ја одлично знам зашто си га опустио“, рече Жилин. „Ти си уобразио да се више никад нећемо видети и одмах си од тога направио трагедију. Ти ћеш још сто година да сусрећеш добре и лоше људе. А да ли можеш да ми одговориш на једно питање: чиме се један добар човек практично разликује од другог доброг човека?“

„Не знам“, уздахну Јура.

„Ја ћу ти рећи“, рече Жилин. „Ничим суштаственим се и не разликује. Ето, ти ћеш сутра бити са твојим момцима. Сутра ће ти сви завидети, а ти ћеш се хвалити: ја и инспектор Јурковски… Причаћеш како си пуцао на пијавице на Марсу, како си својим рукама, «ево оваквом столицом», лупио по глави мистер Ричардсона на Бамберги, како си спасао плавооку девојку од злочинца Шершења. За смрт-планетологе ћеш такође нешто слагати.“

„Ма шта вам је, Вања“, рече Јура, смешкајући се.

„Не, а зашто? Уобразиља ти је жива. Могу да замислим како ћеш им отпевати баладу о једноногом Дошљаку. Само узми још нешто у обзир. Тамо су ипак била два трага. О другом нисам успео да испричам. Други је био на своду пећине, тачно над првим. То не заборави. Па, до виђења.“

„Ти-ла-ла-ла-и-ла!“ тихо је иза њих певушио капетан Корф.

„До виђења, Вања“, рече Јура. Он обема рукама стеже руку Жилину. Жилин га лупи по рамену, окрете се и оде у ходник. Јура чу како неко у ходнику узвикну:

„Иване! Постоји још једна хипотеза! Тамо, у пећини, није био никакав Дошљак.

Била је само његова ципела…“ Јура се насмеја.

„Ти-ла-ла-ла-и-ла!“ певао је иза његових леђа капетан Корф чешљајући своју риђу браду.

„Волођењка, помери се мало“, рече Михаило Антонович. „Стално ударам лактом о тебе. Ако изненада будем морао да уђем у вираж…“

„Изволи, изволи“, рече Јурковски. „Само, немам куда, у ствари. Чудно тесно је овде. Ко ли је правио ове… хм-хм… апарате…“

„Таааако. Сасвим је довољно, Волођењка…“

У космоскафу је било ужасно тесно. Мала, округла ракета је била прорачуната само за једног човека, али су се обично у њу трпала по двојица. Али ни то није било све — по правилима безбедности, за време радова над Прстеном посада је на себи морала да има скафандере са скинутим шлемовима. Удвоје, у скафандерима, а уз то још и са шлемовима који су висили на леђима, у космоскафу човек одиста није имао куд да се окрене. Михаило Антонович се сместло у удобну фотељу са меким ременима и тешко је преживљавао то што је његов друг Волођењка морао да се завуче некуд између поклопца регенератора и пулта за бомбардовање.

Јурковски је, притискајући лице на биноктар, с времена на време шкљоцао својим фото-апаратима.

„Мало прикочи, Мишо“, говорио је. „Тако… заустави се… Фуј, до ђавола, како је то код њих неудобно конструисано…“

Михаило Антонович је, са задовољством окрећући управљач, нетремице посматрао екран телепројектора. Космоскаф је лагано пловио двадесет и пет километара над средњом површином Прстена. Напред се, као огроман мутножути грб, видео воденасти Сатурн. Ниже, десно и лево, преко целог екрана се пружало пљоснато поље које је светлуцало. Из даљине изгледало је као да је било покривено зеленкастом измаглицом, и као да је та гигантска планета била пресечена на двоје. А под космоскафом се кретао прави поток камења: комади угластих стена, ситног шљунка, прашине, која се преливала у свим дугиним бојама. Понекад се у том потоку запазало чудновато кретање и тада је Јурковски говорио: „Прикочи, Михаило… Баш тако…“ И неколико пута би шкљоцнуо камерама. Та неодређена и непојмљива кретања су привлачила његову посебну пажњу. Прстен није био гомила камења, који су били бачени у мртво, инертно кретање око Сатурна; та гомила је живела својим чудним, несхватљивим животом и законитост тог живота је требало открити.