Аркадије Стругацки - Тахмасиб

Михаило Антонович је био срећан. Он је нежно притискао полуге команди, с уживањем осећајући како ракета послушно ослушкује сваки покрет његових прстију. Како је то дивно — управљати бродом без киберштурмана, без све оне електронике, бионике и кибернетике, уздати се само у себе, предавати се потпуној и безграничној уверености у себе и знати да се између тебе и брода налази само овај мекани, удобни управљач и да не мораш већ навикнутим напором воље да тераш од себе помисао да под твојим ногама клокоће, иако мирна, ипак ужасна снага, која је у стању да претвори у прашину целу планету. Михаило Антонович је имао богату уобразиљу, у души је увек био помало назадан, и спори космоскаф с његовим слабим моторима му је изгледао угодан и домаћи у поређењу са фотонским чудовиштем Тахмасибом и другим сличним чудовиштима с којима је имао посла за двадесет и пет година свог навигаторског рада.

Осим тога, он се, као и увек, одушевљавао дијамантским преливима Прстена, који су светлуцали у свим дугиним бојама. Михаило Антонович је одувек осећао слабост према Сатурну и његовим Прстеновима. Прстен је био изузетно леп. Он је био много лепши него што је то Михаило Антонович могао да исприча, а ипак, сваки пут када би га видео, он је желео о њему да прича.

„Како је само лепо“, рече најзад. „Како се све прелива. Ја можда не могу…“

„Прикочи, Мишо“, рече Јурковски.

Михаило Антонович прикочи.

„Постоје месечари“, рече он. „А моја слабост је…“

„Прикочи још једном“, рече Јурковски.

Михаило Антонович заћута и прикочи још једном. Јурковски је шкљоцао фото-апаратима и камерама. Михаило Антонович поћута, а онда позва у микрофон:

„Аљошењка, слушаш ли нас?“

„Слушам“, басом одговори Биков.

„Аљошењка“, брзо поче Михаило Антонович, „код нас је све у реду. Једноставно сам хтео да ти кажем како је овде дивно. Сунце се пресијава на камењу… и прашина се сија… Каква си јуначина, Аљошењка, што си нас пустио. На крају, само да видимо… Ах, кад би видео како се овде један камен пресијава!“ Од сувишка осећања је ућутао.

Биков мало сачека, а онда упита:

„Намеравате ли још дуго да идете према Сатурну?“

„Дуго, дуго!“ љутито рече Јурковски. „Могао би, Алексеј, да узмеш нешто друго да радиш. С нама се овде неће ништа десити.“

Биков рече:

„Радимо то ради профилаксе. И Иван и ја.“

„Ти се не узнемиравај, Аљошењка“, рече Михаило Антонович. „Лутајућег камења нема, све је веома мирно, безбедно.“

„То је добро што нема лутајућег камења“, рече Биков. „Али будите опрезни.“

„Прикочи, Михаило“, нареди Јурковски.

„Шта је то?“ упита Биков.

„Турбуленција“, одговори Михаило Антонович.

„А“, рече Биков и ућута.

Петнаестак минута је прошло у тишини. Космоскаф се удаљио од ивице Прстена већ на три стотине километара. Михаило Антонович је повлачио управљачем и борио се са жељом да развије већу брзину, тако да се комади који су летели под њима слију у једну траку која светлуца. То би било веома лепо. Михаило Антонович је волео такве ствари кад је био млађи.

Јурковски наједном рече шапатом.

„Заустави.“

Михаило Антонович прикочи.

„Заустави, кад кажем!“ просикта Јурковски.

Космоскаф поче непомично да виси. Михаило Антонович се окрете и погледа Јурковског. Јурковски је забио своје лице у биноктар као да је хтео да пробије оклоп космоскафа и баци поглед напоље.“Шта је тамо?“ упита Михаило Антонович.

„Шта је то код вас?“ упита Биков. Јурковски ништа не одговори.

„Михаило!“ повика изненада. „По кретању Прстена… Видиш ли под нама онај издужени, црни камен? Лети тачно над њим… Тачно над њим, не заобилазећи га…“

Михаило Антонович баци поглед на екран. Пронађе издужени, црни камен и поче да управља космоскаф у том правцу трудећи се да камен не испусти из визирног крста.

„Шта је то код вас?“ опет упита Биков.

„Некакав комад“, рече Михаило Антонович. „Црн и издужен.“

„Удаљује се“, рече Јурковски кроз зубе. „Спорије за један метар!“ повика.

Михаило Антонович смањи брзину.

„Не, тако неће ништа испасти“, рече Јурковски. „Мишо, види, да ли видиш онај црни комад камена?“ говорио је брзо, шапатом.

„Видим.“

„Право по курсу, два степена десно од њега се види неколико каменчића…“

„Видим“, рече Михаило Антонович. „Тамо се нешто сија.“

„Да, да… Право према том камењу… Не изгуби га само… Или ми нешто није у реду с очима?“

Михаило Антонович ухвати блиставу тачку у визирни крст и даде максимално повећање телепројектору. Угледао је пет округлих, чудно истоветних белих каменова, а међу њима — нешто се сијало, нешто што је личило на сребрнасту сенку раширеног паука. Као да се камење разилазило, а паук их хватао својим раширеним голим ногама.