Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Узећемо танкер, према пеленгу ћемо поћи к њима и тамо ћемо их чекати.“

„Правилно, Алексеј Петровичу“, рече Жилин. „Шта ли су то тамо пронашли?“

„Не знам“, рече Биков кроз зубе. „И не тиче ме се. Док ја будем разговарао са капетаном, ти иди у командно одељење и позабави се пеленгирањем.“

У ходнику опсерваторије Биков ухвати дежурног и нареди му:

„Ми сад идемо на танкер. Скини прелазни мост и закључај улаз.“

Дежурни климну главом.

„Други космоскаф се враћа“, рече. Биков се заустави. „Не, не“, са жаљењем рече дежурни. „Неће бити брзо, кроз једно три сата.“

Биков ћутке крете даље. Прођоше поред кесона, поред клупице од бамбуса, и уским тесним ходником се попеше у командно одељење танкера. Капетан Корф и његов навигатор су стајали нагнути над уским сточићем и разгледали неки плавичасти цртеж.

„Добар дан“, рече Биков.

Жилин, не говорећи ни речи, приђе радио-станици и покуша да је дотера на таласну дужину космоскафа. Капетан и навигатор га запањено погледаше. Биков им приђе.

„Ко је капетан?“ упита.

„Капетан Корф“, рече риђи капетан. „Ко сте фи? Зашто?“

„Ја сам Биков, капетан Тахмасиба. Молим вас да ми помогнете.“

„Отма“, рече капетан Корф. Погледа Жилина. Овај се мучио с радио-станицом.

„Два наша друга су се спустила у Прстен“, рече Биков.

„О!“ На лицу капетана се видело чуђење. „Како неопресно!“

„Мени је потребан брод. Ја вас молим да ми дате ваш.“

„Мој прот“, изгубљено рече Корф. „Да идете у Перстен?“

„Не“, рече Биков. „У Прстен само у крајњој потреби. Ако дође до несреће.“

„А где ваш прот?“ упита Корф неповерљиво.

„Ја имам фотонски теретњак“, одговори Биков.

„А“, рече Корф. „Да, њека не моше…“

Из звучника се зачу глас Јурковског.

„Причекај, сад ћу се извући.“

„А ја ти говорим, Волођењка, седи на месту“, рече Михаило Антонович.

„Теби то дуго траје.“

Михаило ништа не одговори.

„То они у Перстен?“ упита Корф показујући на радио-станицу.

„Да“, рече Биков. „Да ли пристајете?“

Жилин приђе и стаде поред њих.

„Да“, рече Корф. „Трепа помоћи.“

Навигатор наједном поче да говори тако брзо и неразумљиво да Биков успе да схвати само поједине речи. Корф је слушао и климао главом. Затим, поцрвеневши, рече Бикову:

„Навигатор не жели да лети. Он није обавезан.“

„Он може да иде“, рече Биков. „Хвала, капетане Корф.“

Навигатор рече још неколико реченица.

„Он говори да ми идемо у сигурну смрт“, преведе Корф.

„Реците му да иде“, рече Биков. „Ми морамо да журимо.“

„Можда би било боље да и господин Корф такође напусти брод?“ опрезно упита Жилин.

„Ха-ха-ха!“ насмеја се Корф. „Ја сам капетан!“ Он махну руком навигатору и приђе пулту за управљање. Навигатор, никога не гледајући, изађе. Кроз минут чуло се како се залупи излазни отвор.

„Девојке“, рече капетан Корф не осврћући се, оне нас чине слабима. Слабима као што су оне. Али треба се супротстављати. Припремимо се.

Он завуче руку у џеп, извуче фотографију и стави је на пулт испред себе.

„Ето, тако“, рече. „И никако другачије ако је лет опасан. На своја места, господо!“

„Диспечер!“ рече капетан.

„Јесте, овде диспечер“, одговори дежурни. „Молим старт!“

„Дајем старт!“

Капетан Корф притисну стартер и све се покрете. Одједном Жилин се сети: Јурка!

Неколико секунди је гледао радио-станицу, која је уздисала тужним уздасима Михаила Антоновича. Једноставно није знао шта да ради.

Танкер је већ напустио зону опсерваторије и капетан Корф је маневришући изводио брод на дати пеленг. Ствари више нису стајале тако лоше. За сада се још није десило ништа страшно.

„Михаило!“ зачу се глас Јурковског. „Хоћеш ли скоро?“

„Одмах, Волођењка“, одазва се Михаило Антонович. Глас му је био некако чудноват — или уморан или изгубљен.

„Охо!“ однекуд отпозади зачу се Јурин глас. Жилин се окрете. У командно одељење улазио је Јура — бунован и радостан. „Ви ћете такође на Прстен-2?“ упита он.

Биков га дивље погледа.

„Himmeldonnerwetter!“ [4] Гром и пакао; прим. прев. просикта капетан Корф. Он је на Јуру био сасвим заборавио. „Путник! У капина!“ строго повика. Његови риђи бакенбарди се накострешише.

Михаило Антонович наједном гласно рече:

„Волођа… буди тако добар, покрени космоскаф једно тридесетак метара. Хоћеш ли умети?“

Јурковски незадовољно поче да гунђа.

„Но, покушаћу“, рече. „А зашто ти је то потребно?“

„Тако ће ми бити згодније. Волођа, молим те.“