Аркадије Стругацки - Тахмасиб

Биков наједном устаде и повуче надоле патент-затварач на блузи. Јура га ужаснуто погледа. Биковљево лице, увек црвено, сад је постало бледосиво. Јурковски наједном повика:

„Камен! Мишо, камен! Натраг! Оставл све!“

Зачу се слабо стењање и Михаило Антонович слабим гласом рече:

„Одлази, Волођењка. Брже одлази, ја не могу…“

„Брзину“, зашкрипа Биков.

„Шта значи — не могу?“ заурла Јурковски. Чуло се како тешко дише.

„Одлази, одлази, не иди овамо“, мрмљао је Михаило Антонович. „Ништа неће испасти. . Не треба…“

„Значи, у томе је ствар“, рече Јурковски. „Зашто си ћутао? Но, то није ништа. Ми ћемо сада… Сада… Како ти се то десило?“

„Брзину! Брзину!“ режао је Биков.

Капетан Корф се, избечивши своје пегаво лице, нагињао над пулт за управљање.

Убрзање се повећавало.

„Сад, Мишењка, сад…“ бодро је говорио Јурковски „Ето, тако… Ех, кад бих имао неку полугу…“

„Касно“, неочекивано мирно рече Михаило Антонович.

У тишини која наступи чуло се како тешко дишу.

„Да“, рече Јурковски, „касно је…“

„Иди“, рече Михаило Антонович.

„Не.“

„Иди.“

„Ништа“, рече Јурковски. „То је брзо.“

Зачу се кратак смех.

„То чак нећемо ни запазити. Затвори очи, Мишо.“

После краткотрајне тишине неко је — није могло да се разуме ко — тихо и жалостивно рекао:

„Аљоша… Алексеј…“

Биков ћутке одгурну капетана Корфа, као неко маче, и прстима се ослони о типке управљања. Танкер се трже напред. Приљубљен за фотељу страшним притиском, Жилин успе само да помисли: Форсаж! За секунду је изгубио свест. После тога је кроз шум у ушима чуо кратак узвик, као од јаког бола, и кроз црвену измаглицу, која му је стајала испред очију, угледао је како је стрелица аутопеленгатора почела да се креће с једне стране на другу.

„Мишо!“ заурла Биков. „Момци!“

Он паде главом на пулт и невешто, гласно поче да плаче.

Јури је било лоше. Било му је мука, болела га је глава. Осећао се као да није при чистој свести. Лежао је на свом кревету у тесној, тамној кабини Тахмасиба, а то је истовремено била и његова светла, велика соба код куће на Земљи. У собу је улазила мајка, стављала му хладну, пријатну руку на образ и говорила Жилиновим гласом: „Не, још спава.“ Јура је хтео да каже да он више не спава али због нечега то није могао да уради. Неки познати и непознати људи су пролазили крај његовог кревета и један од њих се, у белом мантилу, нагао и јако ударио Јуру по разбијеној глави. Одмах затим је Јура зачуо жалостивни глас Михаила Антоновича: „Аљоша…“

„Алексеј…“, а Биков се, страшан, блед као мртвац, ухватио за пулт и Јуру је нешто бацило низ ходник главом на нешто оштро и тврдо. Свирала је нека тужна музика и нечији глас је говорио: „…приликом истраживања Прстена Сатурна погинули су генерални инспектор Међународне управе космичког саобраћаја Владимир Сергејевич Јурковски и најстарији навигатор космонаут Михаило Антонович Крутиков…“ И Јура је плакао, онако како у сну плачу чак и одрасли људи кад сањају нешто тужно…

Кад је Јура дошао себи, видео је да се одиста налази у кабини Тахмасиба и да поред њега стоји лекар у белом мантилу.

„Но, одавно је тако требало“, рече Жилин тужно се смешкајући.

„Они су одиста погинули?“ упита Јура. Жилин ћутке кллмну главом. „А Алексеј Петрович?“ Жилин ништа не одговори.

Лекар упита:

„Глава те много боли?“

Јура се замисли.

„Не“, рече. „Не боли тако много.“

„То је добро“, рече лекар. „Одлежаћеш једно пет дана и све ће бити у реду.“

„Неће ме послати на Земљу?“ упита Јура. Он се наједном ужасно уплашио да ће га због нечег послати на Земљу.

„Не, зашто?“ зачуди се лекар, а Жилин бодро рече:

„Интересовали су се за тебе са Прстена-2, хоће да те посете.“

„Нека“, рече Јура.

Лекар рече Жилину да Јура треба на свака три сата да добија микстуру, да ће поново доћи прекосутра и оде. Жилин рече да ће ускоро навратити и оде да испрати лекара. Јура поново затвори очи. Погинули су, помисли. Више ме нико неће зватл кадетом и неће молити да разговарам са њим, и нико ми добрим гласом неће стидљиво читати своје мемоаре о дивним и предвиним људима. То се више никад неће десити. Можеш себи да разбијеш главу, можеш да исцепаш кошуљу — свеједно, никад нећеш видети Владимира Сергејевича како стоји пред купатилом у свом раскошном халату с огромним пешкиром око врата нити ћеш видети како Михаило Антонович сипа у тањире обавезну овсену кашу и при томе се нежно осмехује.

Никад, никад… Зашто никад? Како је то могуће — никад? Некакав глупи камен у неком глупом Прстену још глупљег Сатурна. И људи, који морају да постоје, који су једноставно обавезни да постоје, јер је свет без њих гори, више нема и никад их више неће ни бити.