Аркадије Стругацки - Тахмасиб

Јура се као кроз маглу сети да су они тамо нешто пронашли. Али то је било неважно, то није било главно, иако су они сматрали да је то најважније… И, разуме се, сви који их не знају такође ће сматрати да је то било најважније. То је увек тако. Ако не знаш онога који је извршио подвиг, за тебе је најважнији — подвиг. А ако знаш — шта ти је онда подвиг? Макар га уопште и не било, само да буде човек. Подвиг је добра ствар, али човек мора да живи.

Јура помисли да ће за неколико дана видети своје момке. Они ће, разуме се, почети да се распитују како је било, и тако даље. Они неће питати за самог Јурковског нити за самог Крутикова, они ће питати шта су Јурковски и Крутиков открили. Они ће горети од знатижеље. Њих ће највише од свега интересовати шта су Јурковски и Крутиков о свом открићу успели да кажу. Они ће се дивити храбрости Јурковског и Крутикова, њиховом самопожртвовању и узвикиваће са завишћу: „Но, то су били људи!“ И дивиће се највише томе што су они погинули на бојном пољу. Јура се чак узбуди од увреде и злобе. Али, он је већ знао шта ће им одговорити. Да не би дрекнуо: „Будале једне!“ да не заплаче, да не пође да се туче, он ће им рећи: „Причекајте. Има једна прича.“ И почеће овако: „На острву Хонсју, у кањону планине Титигатаке, у непролазној шуми су открили пећину…“

Ушао је Жилин, сео крај Јуриних ногу и лупио га дланом по колену. Жилин је на себи имао карирану кошуљу са засуканим рукавима. Лице му је било опуштено и уморно. Био је необријан. «А како је Биков?» наједном помисли Јура и упита:

„Вања, а како је Алексеј Петрович?“

Жилин ништа не одговори…

Аутобус се нечујно докотрљао до ниске, беле ограде и зауставио се пред гомилом људи који су дочекивали путнике. Жилин је седео крај прозора и гледао весела, од мраза црвена лица, сметове снега који су светлуцали пред зградом аеродрома, дрвеће покривено ињем. Отворише се врата, леден ваздух улете у аутобус. Путници пођоше ка излазу, мењајући шаљиве поздраве са стјуардесом. Гомила је била бучна — крај врата су се грлили, стезали руке, љубили. Жилин потражи позната лица, никога не нађе и с олакшањем одахну. Погледа у Бикова. Биков је непокретно седео, опустивши лице у крзнени оковратник своје гренландске јакне.

Стјуардеса узе из мреже свој коферчиш и весело рече:

„Хајдете, другови! Стигли смо! Аутобус даље не иде!“ Биков тешко устаде и, не извлачећи руке из џепова, крете кроз празан аутобус према излазу; Жилин са ташном Јурковског је ишао за њим. Гомиле више није било. Људи су у групама ишли према згради аеродрома смејући се и разговарајући. Биков стаде на снег, заустави се туробно гледајући у сунце и крете према згради. Снег му је шкрипао под ногама. Са стране се кретала издужена плавичаста сенка. Затим Жилин угледа Даугеа.

Дауге им је брзо корачао у сусрет, јако се ослањајући на дебели, лакирани штап.

Мали, утопљен, с тамним, избораним лицем. У руци је, у дебелој рукавици, држао један букетић увелих незаборавака. Гледајући испред себе, он приђе Бикову, гурну му букетић у руку, загрли га и приљуби главу уз његову јакну. Биков га загрли и прогунђа:

„Могао си и код куће да седиш, видиш какав је мраз…“

Он узе Даугеа под руку и они лагано кретоше према згради аеродрома — огромни Биков и мали, згрбљени Дауге. Жилин је ишао поред њих.

„Како плућа?“ упита Биков.

„Тако…“ рече Дауге. „Ни боље ни горе…“

„Мораш у планине. Ниси дете, мораш да се чуваш.“

„Немам времена за то“, рече Дауге. „Има још много шта што треба завршити. Многе ствари су започете, Аљоша.“

„Па шта онда? Треба се лечити. Иначе нећеш успети да завршиш.“

„Одлучено је и решено питање експедиција на Трансплутон.“ Инсистирају да пођеш ти. Ја сам замолио да сачекамо да се прво вратиш.

„Но, па у реду“, рече Биков. „Отићи ћу кући, мало ћу се одморити… Може, зашто да не.“

„За начелника је постављен Арнаутов.“

„Свеједно“, рече Биков.

Почели су да се пењу уз степенице аеродромске зграде. Дауге тихо рече:

„А ја их нисам ни загрлио, Аљоша… Тебе сам загрлио, Вању такође, а њих нисам.“

Биков оћута и они уђоше у хол. Жилин се попе степеницама и наједном у сенци, иза једног стуба, угледа неку жену, која га је посматрала. Она се одмах окрену од њега, али он успе да запази њено лице под крзненом капом — некад вероватно веома лепо, а сада старо, млохаво, готово ружно. «Где сам је видео?» помисли Жилин. Или она само личи на некога?

Гурнуо је врата и ушао у хол. Значи, сада Трансплутон, тај Кербер. Далеки, далеки. Најдаљи од свега. Од Земље је далек, од људи далек, од најглавнијег далек. Поново челична кутија, поново туђе, слеђене стене. Главно остаје на Земљи. Као и увек, уосталом. Али тако се не може, треба бити поштен. Време је да се одлучи, Иване Жилине, време је! Разуме се, неко ће рећи — сажаљиво или презриво: „Нерви му нису издржали. Дешава се и то.“ Алексеј Петровић може тако да помисли. Жилин се чак заустави. Да, он ће баш тако и помислити: «Нерви му нису издржали. А био је јак момак». А то је добро! У крајњем случају, неће му бити толико криво што га напуштам баш сада, кад је остао сам… Разуме се, њему ће бити лакше да мисли да ми живци нису издржали него да види да ме уопште не интересују сви ти трансплутони. Он је упоран и чврст у својим убеђењима… и својим заблудама. Камене заблуде.